one shot before spontaneous human combustion

pre šetnje zemunskim parkom i kraj Silvije Plat

bila je ta poseta poliklinici KBC Zemun.
i ta čekaonica puna sveta sa zdravstvenim problemima. a nijedan prozor.  
i ta devojka u roze kožnoj jakni i farmericama i roze patikama, naslonjena na zid čekaonice.
i on, sa tim teget končićima u svom prstu, naslonjen na zid preko puta te devojke.
te končiće treba izvaditi. najlonski su, nalik onim strunama za pecanje.
i sada je on tu, naslonjen na zid. čeka da se to vadi.
i posmatra tu devojku kada ona njega ne posmatra. podseća ga na Ivu Štrljić, a on je Ivin fan. i ne uspeva da ustanovi vrstu i ozbiljnost njenog zdravstvenog problema. sve na njoj izgleda onako, baš kako treba.

i zatim ga prozovu. ulazi u ordinaciju, sestra ga dočekuje na vratima. gleda u karton.

- Zdravko?

- da.

- pa dobro, izvoli Zdravko uđi.

i on uđe. i tu su dve sobe. soba za prijem i još jedna. ta druga, to je soba za zahvate. u sobi za prijem sedi taj dasa u belom mantilu i čita novine. sestra odvodi Zdravka u drugu sobu i kaže mu da sedne na krevet. iza paravana se pojavljuje devojka u mantilu. bleda put, tamna kosa, ljubazno lice. stažistkinja ili tako nešto. prilazi krevetu. Zdravku je drago što je ona tu; taj bledotamni cvet iznikao kroz pukotinu nade u sumornom ambijentu ordinacije. ipak, vidi se da joj je nelagodno, napeta je. zašto, zar zbog tog prsta sa teget končićima? 
 
- Laura, priđi da pogledamo - kaže joj sestra. tako dakle: Laura...

Zdravko podiže prst i izlaže Lauri i sestri u čemu je stvar. eto, u tom prstu su ti teget končići. tu su već deset dana. i sada bi ih trebalo maknuti.

- u redu, Zdravko Radioaktivniću - kaže sestra, uzimajući hirurške makaze.

ima nešto u tome, kad te tako oslove punim imenom i prezimenom. kada prvo kažu tvoje ime, zatim i tvoje prezime. ima nešto u tome što smekšava. a kada bi prvo izgovorili tvoje prezime, to već ne bi bilo to. ali, prvo ime, pa onda prezime, baš tim redosledom, e, to je prava stvar. još ako onaj ko to izgovara izgovori to, onako - prividno ozbiljnim tonom ali bi isto tako svakog časa mogao prsnuti u smeh... e, to je onda još bolje.



sestra potom hirurškim makazama zaseca flaster, i uklanja ga zajedno sa gazom sa prsta. flaster i gazu potom baca u posudu nalik pljuvaonici. među ostale medicinske otpatke, braon i žute i tamnocrvene boje. i pojavljuje se ranica na prstu. ne izgleda loše. kao neka mala japanska bonzai ruža. to je sve što je ostalo od one ciste koja je bridela i dosađivala mesecima. ali nije to sve. i dalje su tu teget najlonski končići. te tri bionerazgradive kopče.

i taj mrmot što čita novine u sobi za prijem. to je doktor, kaže sestra.
i kaže Zdravku da ustane sa kreveta i ode do doktora da pogleda prst.
i on ustaje i odlazi u sobu za prijem. tu su te novine, raširene u zraku.
iza njih viri teme glave i nešto razbarušene tamne kose.

- pa, kako vam ovo izgleda? - pita Zdravko, podižući prst.
 
iza novina izranja doktorova glava. zgodan je. bljesne njegovo skladno lice. baci letimičan pogled na bonzai ružu i konstatuje da je sve to, oko prsta, u redu. i to je sve. Zdravko odlazi natrag u sobu za zahvate. da se ponovo popne na krevet. da sedne na njega. a onda da se, onako, polako, pokretima kukova i zadnjice, kao neki medvedić, još malo pomeri preko dušeka. bliže Lauri...

-  hajde, Laura, pokušaj ti da ukloniš končiće - kaže joj sestra.

Laura hoće-neće. skolila je trema i ta napetost. deluje kao da bi najradije pobegla natrag iza onog paravana i namakla zavesicu za sobom. dobro, tu je i taj prst. možda je on malo ozračio Lauru svojim mračnim talasima.

- ajde, samo polako, možeš ti to - ohrabruje je sestra.

- samo napred, Laura.

- pa dobro, da probamo - kaže ona, i uzima skalpel.

potom sestra pincetom zahvata prvu kopču i podiže je. pritom podiže i deo okolne kože pa se tako formira ružičasto ispupčenje u prstu. Laura pokušava da preseče kopče i prekine kontakt kože i končića. ne ide. pogrešno zasecanje. ranica počinje da emituje bol. aj-jaj. uh, uh.
ima i malo krvi, i još neke žućkaste tečnosti, nalik istopljenom kačkavalju. pa izgleda kao da je preko prsta kanulo nekoliko kapi sosa za špagete (ili sosa za špagetiće, ako će taj sos koristiti neka mala bića u čijem mini-svetu su svi špageti dužine ispod 1 cm). 

još malo zarivanja vrha skalpela u najlon i meso. i prva kopča nekako biva uklonjena. a medicinska sestra je gospođa srednjih godina. u pedesetim ili tako nešto. nedepiliranih podlaktica, grubog bokserskog lica. Zdravko uočava neku saosećajnost na tom licu, u trenucima dok ona kopka pincetom/nožićem po bonzai ruži na prstu. naravno, ne mogu sva bića da imaju skladnu facu kao onaj doktor tamo, iz sobe za prijem. kad imaš sreće da ti priroda podari fizički sklad, olakšano ti je puno toga. često je dovoljno samo da tako sediš negde i budeš lep. i svi se primaju na tebe bez obzira šta radio. i ne moraš da brineš da li će tvoje kulovsko ponašanje ugroziti tvoj status, pošto - neće. devojke se i dalje primaju, momci se i dalje primaju; i primaju se više nego kad si uljudan i korektan. čak te i sunce nekako nežnije obasjava kad si lep, i onda, povrh toga, još i kulov.

sestra i Laura polako seku i preostale dve kopče.

- jel te ovo boli? - pita Laura, posmatajući prst i bockajući ga vrhom skalpela.

pa boli ga, naravno, ali odlučio je da to prećuti Lauri. uostalom, šta može da kaže: Laura, boli, daj bre lakše malo?... - pa ne može to da kaže.

- pa možda malkice ali baš malkice - kaže joj.

i onda još Laurinog zasecanja kroz najlon i tkivo. aj-jaj. uh, uh. ali njeni prsti, noktiju lakiranih u crveno, su dugi i ženstveni i beli. i u drugim, srećnijim okolnostima, verovatno neizmerno nežni...

i onda su sve tri kopče ukonjene, ali zaostala su ta dva končića u dubljim slojevima tkiva. oni pružaju poslednji otpor. Poslednji Končići.
i onda sestra uzima pincetu i zariva je u ranicu. dole, do tih dubljih slojeva. tako istisne još onog sosa, a bol se pojača. aj-uh-jaj. a ona nikako ne uspeva da izvuče končiće. duboko su jebiga. rilja po toj ranici, bez efekta. samo neki bezefektni bol... ali ta saosećajnost u pogledu... to grubijansko boksersko lice toplih očiju... u njima se ogleda neka nemoć, ali - prijateljska.

- a jel te ovo mnogo boli? - pita Laura.

- pa možda malkice. 

- to teget možda nije končić, nego trag boje koju je končić ispustio. doktore! - kaže sestra.

- molim? 

- dođite ovo da vidite!

čuje se šuškanje novinske hartije, škripanje stolice, struganje klompi preko poda ambulante. zatim se pojavljuje doktor; ruke u džepovima mantila, podignuta kragna. prilazi krevetu i nadnosi se nad ranicu moćno i autoritativno, ali odsutno, kao neki smoreni orao. 

- sve je to u redu, sestro, samo nastavite.

zatim se doktor vraća novinama, u sobu za prijem. široka leđa i podignuta kragna što zaklanja potiljak. ode da overi rubriku o feng-šuiu, modi ili tako nešto. sestra ponovo uzima onu pincetu i riljka još malo.

- jel te boli?

- pa možda malkice. i vadite mi sve te končiće odatle, nemojte da ostane neki unutra pa da se zagnoji!

Zdravko je morao to da im podvuče. iz nekog razloga, sestra i Laura bile su spremne da odustanu. valjda neki zamor. i kod Zdravka je nastupio zamor. odustao bi i on, samo da taj prst nije bio njegov. ili Laurin...

i nekako uspevaju da izvuku i preostale končiće iz dubljih slojeva. uz malu pomoć milostivih sila. i svima je laknulo. sestri, Lauri, svima. čak su i spontano poludeli malo.

- tra la la! u jeeeee! - infantilna reakcija, ali šta ćeš. valjda oslobađanje od nekog stresa. i tako ordinacija na trenutak biva pretvorena u obdanište.

doktor meditira nad svojim novinama, tamo, u sobi za prijem. to je u redu. pristup za koji postoji plodno tle:

"svaka žena obožava fašistu,
čizmu u lice, 
zversko srce Zveri kao što si ti".

eto kako je to fino objasnila Silvija Plat. ta žena napisala je neke veoma, veoma lepe pesme pre samoubistva. eno je gore njena fotografija. to je ta balerina što sedi na tom kamenom zidiću, i drži kucaću mašinu u krilu, i čita pesmu, i podseća na cvet iznikao iz nekog mraka kroz pukotinu svetlosti.
a Silvija je samoubistvo izvela tako što je stavila glavu u plinsku peć. to je uradila, kažu, zbog svog muža, Teda, engleskog pesnika minornog značaja. Ted je bio zgodan dasa i pisao sve te loše pesme. i sedeo i listao The Times, i muževno izgledao, i kulirao potrebe Silvijinog bića. i eto.

nakon poučne digresije, ponovo smo u sobi za zahvate. dobro, gotovo je i svi mogu da odahnu. sestra previja Zdravkov prst. preko zavoja lepi flaster i višak odseca makazama. obaveštava ga da dan ili dva tim prstom neće moći da svira harfu.

- a bendžo?

- e, to možeš, ali samo nežne hvatove!...

sestra pozitivac. Zdravko izlazi iz ordinacije kroz sobu za prijem. prilazi šalteru da podigne zdravstvenu knjižicu i plati participaciju.
tu počinje da mu bude muka. sve mu mutno pred očima.
ona jutarnja nes-kafa sa mlekom i fruktozom. njiše se u želucu. oseća se loše. ali baš loše.
neka reakcija organizma na odsustvo Laure, verovatno. ili zakasneli odgovor na rastanak od roze Ive iz čekaonice.
plaća participaciju i uzima zdravstvenu i izlazi na vazduh.
udiše ga. prija mu, tako svež. stabilizuje ga. život se vraća u Zdravka kroz nozdrve i pluća.

iza oblaka nad Prvomajskom ulicom probija se sunce. topli zraci padaju na mokri trotoar, na opalo lišće ispred zgrade poliklinike, na vatrogasni dom, na Zdravkov potiljak. izgleda da se ipak neće onesvestiti. posebno ne sada, kada je granulo sunce na njegov potiljak. silazi do ivice kolovoza. gleda levo i desno, proverava nailazi li neko vozilo. ide jedan autobus 15. udaljenost od oko sto metara. Zdravko odlučuje da može, da je dovoljno bezbedno. prelazi ulicu. da prošeta zamunskim parkom, dok se organizam još malo ne sabere.

Postavljeno: 20. oktobar 2009 12:17:15