Mika ide na posao
U 23:50 ušao je u kuhinju i spustio na sudoperu praznu čašu za vino. Pošao je ka niskom ormanu u kome je držao bocu „Cara Lazara“ a onda ga presekao bol u desnom stopalu - ciknuo je i opsovao. Hodajući na peti, otišao je do kupatila i digao stopalo na ivicu kade – posekotina, iznad nokta domalog prsta, dužine oko pola centimetra. Nešto krvi kapnulo je u kadu. Uzeo je ručicu tuša i isprao prst toplom vodom. Obrisao je nogu peškirom, zatim je dezinfikovao jodom. Uzeo je sa police neseser u kome je držao pribor za prvu pomoć. Minut-dva preturao je po njemu, tražeći flaster. Kopao je i kopao po neseseru. Tokom večeri popio je nekoliko čaša vina i moć opažanja bila mu je sužena. Konačno, našao je flaster i zalepio ga preko ranice.
* * *
Na noćnom stolu pored kreveta, u 6:30 uključio se radio-alarm; čuo se džingl stanice „Radio Novosti“, potom je zasvirala numera Ane Stanić. Mika je izvio glavu na jastuku i gvirnuo kroz prozor nad uzglavljem. Napolju je bio mrak, a hladan vazduh je kroz odškrinut prozor ulazio u sobu i do mesta gde je Mika spavao. Par minuta ležao je budan, zatvorenih očiju, meškoljeći se pod pokrivačem; zatim je ustao. Iz postelje, pošao je ka kupatilu preko parketa, malo hramljući na desnu nogu: po stanu je obično hodao bos i prethodne večeri posekao se na šraf koji je štrčao iz podnih pločica uz zid kuhinje.
* * *
Na malom plinskom rešou skuvao je kafu i zasladio je kašičicom fruktoze. Seo je za sto do prozora, u trpezariji. Pio je kafu i polako dolazio sebi. Nakon praznika i drugih svečanih prilika, obično bi sledećeg jutra bio potišten i ceo dan bio bi mu obeležen mislima o prolaznosti života. Sada, u jutru prvog radnog dana nakon Božića, Miki je prijala kafa. Obuhvatio je šolju šakama, zagledan kroz prozor. Napolju je počelo da sviće. Nebo je bilo siva vata kroz koju se naziralo nešto svetlosti. Kroz procep između zgrada mogao se videti saobraćaj u Žičkoj ulici, i tu i tamo kliznuo bi gore-dole poneki crveni ili narandžasti trolejbus.
* * *
Izašao je iz stana u 7:15. Ispred zgrade, trotoar je bio mokar ali nije padala kiša. Razdanilo se. Vazduh je bio bistar i svež. Okolni ulazi su svi bili pusti i nikakva živost se nije odvijala. Mika je voleo da hoda brzim tempom koji razmrda čoveka. I sada, iako je hramljao na desnu nogu, krenuo je niz ulicu brzo koliko je mogao, pritom mumlajući melodiju Ane Stanić.
* * *
U Bulevaru, hodao je i dalje vrlo brzo u pravcu hotela „Metropol“. Stigao je do pešačkog prelaza. Digitalni displej, montiran uz semafor, signalizirao je da je ostalo par sekundi do paljenja „crvenog“ za vozače. Na semaforu se upalilo „žuto“. Mika je nastavio da hoda i stupio na kolovoz. Crni mercedes iskočio je odnekud, smotao pored „jugića“, i zaleteo se da prođe dok mu se ne upali „crveno“. Mika ga nije primetio i napravio je novi korak. Momak u sivoj jakni povikao je: „pazi!“ i pružio ruku ka Miki. Mika se zbunio i zastao. Škripnule su gume i mercedes se zaustavio na metar od Mike. Na semaforu za pešake se upalilo „zeleno“. Mika i momak, i drugi pešaci, prešli su ulicu. Momak u sivoj jakni bio je iznerviran; zajapuren u licu gledao je ka mercedesu, odmahujući glavom. Mika mu je rekao: „hvala“, a momak je klimnuo glavom.
* * *
Žuti gradski autobus stajao je na početnoj stanici na Zelenom Vencu i Mika je ušao u njega u 7:50. Topli vazduh zapahnuo ga je preko lica i naočare su mu se zamaglile. Stao je na srednju platformu, izvadio iz džepa papirnatu maramicu, skinuo naočare i obrisao stakla. U busu je vladala tišina i dosta sedišta bilo je slobodno. Pet ili šest putnika sedelo je raštrkano naokolo, dremajući. Vozač je obgrlio volan rukama. Šiške su mu padale preko očiju i jedva je držao otvorene kapke, a glava bi mu povremeno klonula ka volanu. Mika ga je zabrinuto posmatrao u retrovizoru iznad vozačevog sedišta, zamišljajući kako autobus probija zaštitnu ogradu na Brankovom mostu, leti kroz vazduh i pada u Savu.
* * *
Izašao je na stanici posle hotela „Jugoslavija“ i presekao preko proplanka i pored luna-parka. Izbio je na šetalište uz Dunav. Hodao je mimo čamaca izvučenih na obalu i udisao svež rečni vazduh. Kod splava „Rečni dabar“, pored Mike je protrčala devojka u roze trenerci, kose vezane u rep. Nosila je preko ušiju roze štitnike protiv hladnoće, nalik na slušalice. Devojka je džogirala u društvu mešanca sjajne crne dlake. Pas je kaskao iza devojke, njuškajući naokolo zemlju, i ovde-onde podigao bi nogu uz neko stablo ili žardinjeru.
* * *
Sa keja, Mika je skrenuo ka zgradi preduzeća. Četiri koleginice, ogrnute perjanim jaknama, obrazovale su mali krug ispred ulaznih vrata i pušile cigarete. Mika im je mahnuo i pozdravio se sa njima. Čekirao se kod portira i popeo do velike kancelarije koju deli nekoliko nas zaposlenih. Skinuo je jaknu i seo za svoj radni sto, nasuprot meni. Čestitao mi Božić, a ja sam mu se zahvalio. Zatim me upitao da li sam, tokom praznika, bio u crkvi? Mika je znao da nisam pobožan ali bio je oran za šalu. Odgovorio sam mu da nisam bio u crkvi, ali da sam uvek u mislima sa Svevišnjim.
za malo Mika da izgubi glavu
imala sam nekoliko predrasuda citajuci picu o Superheroju Miki.:) prvo sam ocekivala da ce pasti u nesvest zbog par kapi krvi, zatim kad je provirio kroz prozor i dobio ime da je macor, pri jutarnjem posmatranju krovova zaplet da li ce ugledati konacno sneg. Semafor u najavi mi je slutio na tragediju al dobro je, proslo bez tuce...ostalo prihvatila kako jeste, gde da trci a da nije u roze trenerci.:)
dule, robin, tenks na komentima. "superheroj Mika", preslatko. tenks, robin :)
756 reči
Dosta mislim na Ivanu. Trebalo bi da sednem da joj napišem pismo. Žao mi je što to odlažem. Lenj sam i nesiguran. I lenji mogu puno da misle na nekog. Samo što taj neko to nikad ne dozna, jer im lenjivac, koji na njih misli, nikad ne pošalje pismo da ih obavesti.
Nisam siguran koliko je bitno, ali ove redove pišem rukom, a posle ću da ih unesem u komp. Pišem grafitnom olovkom u svesku A4, išpartanu na linije. Koristim štampana slova: pisana slova mi ne idu, to uvek bude švrakopis čiji sadržaj je nemoguće rastumačiti. I tako, sedim na dušeku u dnevnoj sobi. Naslonio sam se u jastuk, i zauzeo poluležeći položaj uz stonu lampu koja baca svetlo na svesku. Cela soba je u polutami osim ovog mesta uz lampu na ivici kreveta. Noge sam podigao na ormarić na kome stoji gramofon i držim svesku na butinama. Raznobojne ukrasne svećice svetlucaju u uglu sobe, obmotane uz cev radijatora koja se penje do plafona. Povremeno uzmem gutljaj vina. Slušam Radio Swiss Jazz. Pišem slova u svesku na linije. Napravio sam i nekoliko crteža na gornjoj margini stranice: muškarac sa cvikerima, zbunjenog izraza lica; nasmejano lice devojke duge kose; nasmejani pas koji je podigao nogu i mokri u vidu isprekidane linije; starinska limuzina kojoj iz auspuha purnja spirala dima; neizostavno nasmejano Sunce; cvet nalik na belu radu. Crteži nisu ništa lošiji od crteža koje prave mališani na nivou predškolskog uzrasta. Mislim da bih mogao da pokupim pohvalnicu na likovnom takmičenju „Kekec“ ili tako nešto.
Pitam se da li je Ivana upoznala nekog interesantnog u Torontu? Čitam njene blogove ali uvek se blokiram kad pokušam da ostavim koment. Pogledao najnoviji film Vudija Alena, „Midnight in Paris“. Dopao mi se, dao sam mu ocenu 8. Lep mali film koji popravlja raspoloženje. Jedan od onih filmova što me navedu da se prijatno meškoljim u kauču, dok ih gledam. Donekle se oslanja na knjigu „Pokretni praznik“ od Hemingveja, i kome se dopada ta knjiga (meni da) uživaće i u filmu. Svi su tu: Gertruda Stajn, Skot i Zelda Ficdžerald, Hemingvej, Pikaso itd. Doduše, film nije bez mana. Recimo, lik Hemingveja prikazan je dosta dvodimenzionalno i iskarikirano. Ali dobro, u pitanju je ipak film a ne istorijski dokumentarac. Dijalozi su dobri i ima u njima mnogo malih univerzalnih istina nad kojima se čovek zamisli. Tokom sedmice pogledao još dva novija Vudijeva filma: „Whatever works“ i „You will meet a tall dark stranger“. I oni mi se svideli i dao sam im ocenu 8 i 7. Vudi ne posustaje iako ga godine stižu. Trebalo bi da uhvatim nešto vremena, da ponovo natenane odgledam ceo njegov opus.
Nema šta drugo da se radi ove zime bez snega, pa sam uzeo ponovo da pročitam celog Hemingveja. I dalje briljira i u stilskom i u misaonom smislu, teško da postoji kompletniji pisac od njega. Tečna i živa i fotografski detaljna proza bazirna na kratkim i jednostavnim izričnim rečenicama. Proza pisana da traje. Dobro, uočio sam jedan problem. Možda je to do prevoda, ali pojedine jezičke konstrukcije izlaze iz upotrebe u govornom jeziku i mogle bi, kroz koju deceniju, delovati bajato tadašnjem čitaocu. Danas, Hemove rečenice glatko teku. Dovoljno su moderne i veliko zadovoljstvo ih je čitati. Opisi prirode su savršeni a ima i mudrosti i humora. Kad smo kod Hemingveja, ima ona anegdota vezana za njega. Kao, sedeo Hemingvej sa nekom književnom ekipom u kafani. I posle par pića krene prepirka oko valjda toga šta bi trebalo da predstavlja esenciju fikcije ili tako nešto. I Hemingvej se opkladi u 100$ da će tu na licu mesta uspeti da napiše kompletnu kratku priču koja se sastoji od samo 6 reči. Ekipa za stolom smatrala je da je to nemoguće. Prihvatili su opkladu i stavili po 10$ na sto. Hemingvej je onda uzeo salvetu i malo se zamislio nad njom. Zatim je nešto napisao na salveti i poslao je da napravi krug oko stola. Svako je uzeo salvetu i pročitao šta je Hem napisao. Niko nije imao šta da prigovori - to, na salveti, bila je kompletna kratka priča, i imala svoj uvod i razradu i kraj. Hemingvej je dobio opkladu. A kratka priča od 6 reči, koju je napisao na salveti, glasila je:
For sale: Baby shoes, never worn.
I tako... Idem sad polako da operem i iscedim veš, dosta se kiselio u lavoru. Mislim da ću kasnije da odem do kineske radnje na Cvetkovoj pijaci, da kupim neke drvene bojice i svesku bez linija. I trebalo bi da skratim kosu, izgledam kao da sam izašao iz džungle.
što mi nešto poznat ovaj drugi pasus... a što se tiče Vudija, "Whatever works" mi je za 10, dok se za ostale ocene slažem, kao i za Hemingveja (osećam kako me njegov komplet sa police strogo gleda u potiljak).
Za Vudija uvek neposredno nakon gledanja imam desetku, a kasnije spuštam.
Hemingvej... hm, nekad me (to: sa police) gleda bolećivo, kao da veli "Uzmi još ovih par što nikada nisi"... a nekada kao da ga nema.
Vudi se namerno poigravao, verovatno smatrajući da ionako većina gledalaca neće ništa primetiti, rešen da zadirkuje ostatak onoh koji hoće.
pada sneg
Kao dečak, po jablaničkim potocima lovio je pastrmke rukama
Umro Vule sinoć. Javio Milenko telefonom. Umro čovek a pre par sedmica kupio novi LCD televizor. Desa je vitalna žena i valjda će moći sama.
Pet preostalih listova
Jutro nakon Božića, sivo i tiho. Nešto snega pokriva krovove i nadstrešnice okolnih kuća. Ustao u osam, popio crnu kafu i sok od breskve, ali nisam se skroz rasanio; kunjam za trpezarijskim stolom u gaćama i majici, uz prozor što gleda ka zvezdarskoj šumi. Stan je priključen na toplanu, pa u trpezariji čovek može da sedi u donjem vešu. Pre neku godinu, u ovo vreme, živeo sam u Zrenjaninu, u dvorišnom stanu što se naslanjao na garažu u kojoj je gazdaričin sin parkirao svoj Reno 4; ta zima je bila kratka i hladnija nego obično, i napolju je temperatura padala i do -17; i u ovakvim jutrima stisnuo bih se uz kvarcnu grejalicu (kojoj je radilo samo jedno rebro) odeven u nekoliko slojeva odeće, slušajući kako topli vazduh huči uz zid na mestu gde se nalazio dimnjak susedove pećke na drva. Nedostaju mi ti dani.
* * *
Na parapetu duž prozora, poređane su šišarke, suve papričice, nekoliko oraha, ukrasna tikvica narandžaste boje sa zelenim prugama, jabuka i dve mandarine. Dopada mi se kako sam dekorisao taj kutak, udahnuo mu neku kao estetiku...
* * *
Osim kafe i soka ništa nisam stavio u želudac od jutros. Trebalo bi da pojedem neku od onih banana i pomorandži na frižideru. Ne ustaje mi se od stola; prija mi tišina, i topli nepomični vazduh, i sivi uspavljujući predeo iza prozora. Da li bi bilo dobro videti neko ljudsko lice u ovoj vazdušastoj tišini? Naravno... Da sedne za ovaj sto i spusti laktove na mušemu, ili odsvira Mesečevu sonatu na klasičnoj gitari.
* * *
Ustao od stola, na muzičkom stubu pustio kompakt-disk ,,Pet preostalih listova“, Nika Drejka. Onda otišao do kupatila, stavio u lavor gaće, čarape, vunene rukavice, majicu sa logoom ,,Metalike“, par peškira. Odvrnuo slavinu i natopio veš vrelom vodom, dodao koju kašiku deterdženta ,,Biljana“. Ostavio rublje, tako, da se malo čvari u vodi, pa ću kasnije da ga isperem, iscedim i rasprostrem na rešetku za sušenje veša u spavaćoj sobi.
* * *
Oljuštio i pojeo dve banane i pomorandžu. Potom orosio fajtalicom novogodišnju jelku. Mislim da sada može jedno pivo.
može, topao post i hladno pivo :)
u tom slučaju, preporučujem K-Plus Svijetlo pivo, odlično je! u pitanju je Konzumova robna marka i ima da se kupi u Idea marketima. limenka je bele boje, sa crvenom etiketom. "K-plus Svijetlo" ima tradicionalni šmek piva, niskoalkoholno je (samo 4%, pa ga mogu piti i deca), peni taman koliko treba i zlatno-žute je boje.
P.S. u Idea marketima ima da se kupe još dva OEM piva: Konig i Muller. nisu ništa posebno, ali kad se lepo rashlade, mogu da prođu.
Ooooo, krepki, pa ti nemaš ni mašinu za veš... Mislim, kako je to tužno? :)))))
Božić i pesnica
Pre svega, da svim pobožnim čitaocima poželim srećan Božić. Živeli!
Nisam siguran da bi trebalo da govorim o nečem što ću - ispostaviće se - govoriti u pretposlednjem pasusu. Kod blogovanja, postoje stvari iz autorove intime sa kojima čitalac sme, i sa kojima ne sme, da bude upoznat. Nije dobro da padnu baš sve maske, izvesno manipulisanje informacijama nije loše da postoji. Tako da sa prekomernim ispovedanjem čovek treba da bude oprezan. U suštini, sve dok je čovek iskren i nosi ga emocija, to je ok. Ipak, kažu da je crta između iskrenosti i egzibicionizma tanka, tako da...
Bilo kako bilo, ima stvari o kojima se ne bih usudio da govorim čak ni svom psihoterapeutu. Ali ovo osunčano božićno jutro izvelo je neku magiju, pa su stege malo popustile. Sada, dok sedim za ovim trpezarijskim stolom uz saksiju ruzmarina, čini mi se tako lako ispovedati se u papir (odnosno Word dokument). Provalio sam da - šta god to značilo - mrdam usne i sričem reči, uporedo dok ih unosim u Word, da bi posle osvanule na blogu. Ceo proces možda malo podseća na kao neku tihu molitvu, osim što šake nisu ispružene ka nebu, već preko tastature.
I tako, u stanu je tiho, i čuje se samo lupanje prstiju po tipkama, kucanje sekundare časovnika, kapljanje česme nad sudoperom, zujanje napajanja ovog sivog notebook-a. Spolja, dolaze uobičajeni ambijentalni zvuci grada: trolejbusi, automobilske sirene itd. Nije to sve. Povremeno se uključi frižider, ili se prozorsko staklo malo zatrese pod naletom vetra, ili se začuje iz notebook-a kao neko sitno čangrljanje koje ukazuje na aktivnost hard-diska. Sve u svemu, mirno je. I onda može da se u papir/Word govori i o ozbiljnim stvarima.
To se dogodilo prošle noći. Iz nekog razloga cele večeri živci su mi bili napeti i lako me razdraživalo bilo šta: eksplozije petardi, lavež onog lajka što živi u stanu iznad mog, kao i lavež dva psa što žive u udžerici ispod zgrade. Sve me to bombardovalo, i odvrnuo sam muziku jače, da zatomi zvuke, da ne bih uradio nešto sumanuto. Popio sam pola tablete bromazepama od 3 mg, ali slaba vajda.
Oko jedan sat po ponoći, susedstvo je, srećom, utihnulo i moja nakostrešenost je počela da popušta. Noć je, konačno, postala mirna i prijateljska. Popio sam čašu-dve vina, i uvaljen u trosed poslušao još malo Terija Kalijera, posmatrajući raznobojne lampice kako svetlucaju i trepere kroz grane jelkice koju sam, pred novu godinu, fiksirao na stalak za gitaru, i potom ukrasio i postavio uz staklena vrata što izlaze na terasu. Bilo je uživanje posmatrati lampice u polutami sobe: blinkale su čas ovako čas onako i odražavale se u staklu vrata, kao i na parketu ispod jelke.
Zatim sam sve pogasio, i otišao da se spremim za spavanje.
Legao sam oko dva po ponoći, i tako ležeći na dušeku, pomislio na telo jedne devojke. A onda na telo druge devojke. Iz nekog razloga, usredsredio sam se na prvu devojku. Pošto sam malo popio i bio razdražljiv celo veče, ta energija tražila je ventil da se oslobodi. Naravno, pribegao sam efikasnom rešenju - jasno je na šta mislim. Prvo sam to radio pokriven, a onda mi je postalo pretoplo pod jorganom pa sam ga zbacio sa sebe i nastavio otkriven.
Tako. A sada ide neprijatan deo. U susednom stanu neko je odvrnuo TV do daske. Začuo se ekspoze nekog, valjda, popa. Pop je imao dubok glas, i brundao je i mračio kroz zidove. Onda je, uz popovo mračenje, krenulo neko keserenje; valjda je ,,ekipa" koja se skupila oko TV-a bila pijana, pa su se smejali popovoj izveštačenosti. I tako, probao sam da ignorišem popa i ,,ekipu", ali nisam mogao. Pesnicom sam udario dva puta u zid, iz čistog protesta, ne očekujući da se bilo šta desi. Ipak, istog trenutka, pop i keserenje su utihnuli. Šokirala me ta instant reakcija. Osetio sam grižu savesti, čak i neki samoprezir: kao - ko sam, bre, ja da bilo kome kvarim zabavu i šta tu udaram pesnicom u zid? Neko ko piše pesme o bledo-roze rubovima devojačkih ušnih školjki ne bi smeo da bude tako sitničavo zanovetalo!
Bilo kako bilo, nastala je čarobna tišina u kojoj sam natenane priveo posao kraju i onda, nakon kraćeg vremena, zaspao.
Carevi
Nije da se nešto razumem u vina, ali moram reći da mi poslednjih meseci prija crno ,,Car Lazar“. On i ,,Carica Milica“ su mi ranije bili sinonim za nekvalitet, a onda se nešto dogodilo. Kaže mi drugar da je stvar u tome što je kruševački ,,Rubin“, otkad se privatizovao, popravio tehnologiju i uveo u proizvodnju pozitivne novine (zaboravio sam koje, jbg). Bilo kako bilo, ,,novi“ ,,Car Lazar“ ima neki fin borovničasti miris, vrlo je pitak i blag na nepcima, nema notu mračne otužnosti, i dobro se slaže sa tamnom čokoladom. A ujutru ne boli glava čak i ako se pretera. Cena mu je oko 200 dinara. Sve u svemu, topla preporuka za ,,Cara Lazara“, a preporuka i za Puscifera.
Šetnja
Novogodišnju noć proveo kući, uz podvarak, crno vino i skandinavske kantautorke: Mari Boine, Kristin Asbjornsen, Ebbu Forsberg i Stinu Nordenstam. Jedna od prvih stvari koje sam uradio u 2012. - na HRT2 (po stoti put) pogledao mjuzikl ,,Briljantin”. Onda legao, oko tri po ponoći.
Prvog januara, svanulo lepo jutro. Napolju, vedro nebo i osunčane fasade okolnih kuća. Neki od prozora i stanova bili su ukrašeni, i celo susedstvo izgledalo je vrlo svečano.
Muvao se po gajbi, popio kafu, doručkovao, čitao pesme Zvonka Karanovića (najtoplija preporuka), zatim obukao jaknu i patike i izašao da prošetam. Svake godine, provog januara izađem u šetnju, pa je to preraslo u neku kao tradiciju.
* * *
Na raskrsnici pored kafane ,,Kod večitog mladoženje" imao sam sreće: za dlaku sam izbegao da me p..ere golub dok sam prolazio ispod velikog drveta na uglu. U pitanju su bili centimetri, promašio me za evo ovoliko. Po tim strujnim kablovima, oko kafane, ima ih dosta. Naročito treba paziti kad prolaziš ispod kablova na početku Gružanske, dijagonalno od biblioteke, jer ih tu ima najviše i vrlo su hirurški precizni.
* * *
Duž donje (osunčane) strane Bulevara, sunce izmamilo u šetnju parove i porodice. Bilo je toplo, pa se svet raskopčao ili poskidao u kratke rukave. Novogodišnje jelke, što su se prodavale ispred pijace Đeram, više nisu bile tu, ostalo je samo nešto malo zemlje i borovih iglica. Kapija pijace bila je zaključana. I kiosk za prodaju hleba je bio zatvoren. Juče su tu dve devojke, prodavačice peciva, pile flašu crnog vina. Devojka, koja je dolivala vino, nosila je na glavi crvenu kapu, neku varijantu kape Deda Mraza i kape Štrumfova. Povremeno bi izvadila flašu ispod pulta i sipala vino u plastične čaše, sebi i koleginici. Bile su zajapurene u obrazima, i smejale se, i pile vino. Nova Godina navodi ljude da izađu iz okvira svog konvencionalnog ponašanja.
* * *
U izlogu kafane ,,Zlatni opanak", izložen jelovnik. Sarme - 300 dinara. Čorbast pasulj - 300. Kiseli kupus/turšija - 160. Pečena paprika - 150. Barene butkice - 390 dinara. Plus nekoliko dekorativnih panjeva, poređanih ispred ulaznih vrata u kafanu.
* * *
Krkljanac na Trgu Republike. U toku je bila humana manifestacija ,,Borba za bebe 2012", i mnogi prolaznici su nosili oko vrata crvenu portiklu od kartona, sa ispisanom porukom podrške bebama. Lep gest. Da podržim bebe, uzeo i ja jednu portiklu, stavio je oko vrata i nosio u ostatku dana.
* * *
Na Kališu, pružao se lep pogled sa tvrđave, preko reke, ka Ušću i Novom Beogradu. Morao sam da stanem i da malo posmatram. A dole, ispod mesta gde sam stajao, sunce je padalo na kamenu stazu, i na travu i na borove, i izvlačilo iz zemlje i drveća njihove mirise. U suštini, sve se presijavalo u zracima sunca i izgledalo srebrno ili zlatno.
* * *
Neki sivi zec čučao na travnjaku uz ogradu Zoološkog vrta i brzo mrdao njuškom.
* * *
U Skadarliji, sjatio se narod da valjda oseti duh boemske četvrti. Nad Skadarlijom, napravili vatromet koji je pravio tako snažnu buku da si imao utisak da pucaju iz nekog vatrenog oružja. To je iznerviralo ženu koja je sedela na klupi i htela da na miru pojede kandiranu jabuku na štapiću. Požalila se mužu da je ovo sramota šta se radi.
* * *
Iz ulice Lole Ribara skrenuo u Vlajkovićevu. Vlajkovićeva ulica je tako orjentisana da je, u tom trenutku, bila direktno izložena suncu, i cela se kupala u jarkom svetlu. Na pola ulice, mlada žena skoro se sudarila sa saobraćajnim znakom. Srećom, uspela je da se zaustavi na vreme (kad je licem bila tik uz šipku) i nije se povredila.
* * *
Kod tašmajdanskog parka, išla devojka vodeći sibirskog haskija na povodcu. Haski je hodao brže nego što treba i vukao povodac, pa mu je devojka naredila da sedne. On je ignorisao naredbu i hodao/vukao dalje. Devojka, opet: ,,sedi tu, jel čuješ šta ti se govori!". Ok, haski je možda čuo šta mu se govori, ali izgleda mu nije bilo do sedenja. Devojka mu je ponovo naredila da sedne. Pas je valjda shvatio da je devojka popizdela, i da će biti pametnije da sedne. I tako je seo. Devojka ga je onda istukla, udarajući ga drugim krajem povodca po leđima i butinama.
* * *
Pored kafane ,,Kod večitog mladoženje", sredovečna žena, hodajući trotoarom, umalo da zvekne u saobraćajni znak, jer je kucala SMS i nije gledala ispred sebe.
* * *
Ušao u zgradu gde stanujem. Na oglasnoj tabli, kraj ulaznih vrata, bilo je zalepljeno obaveštenje kućnog saveta, otprintano na papiru A4: ,,Mole se komšije koje imaju potrebu da iskazuju svoja politička uverenja, da to rade na oglasnoj tabli. U protivnom, računi koje plaćamo za mesečno održavanje zgrade biće uvećani za iznos koji ćemo morati da platimo za uklanjanje nalepnica (i ostalih političkih sadržaja) sa kabine lifta i sa drugih zajedničkih stambenih površina. Hvala na razumevanju!”
* * *
Prošao kroz foaje i pozvao lift. Skinuo kartonsku portiklu koju sam nosio oko vrata, spakovao je u džep vijetnamke. Malo me jebiga bolele noge. Bila je to fina šetnja, ali duga, tri sata, pa sam i ogladneo. No imao sam razrađen plan, šta i kako dalje. Da se popnem gore, sipam čašu vina, pustim prvi album Motley Crue, i onda spremim neku klopu od tetovca što sam ga bio natopio vodom i ostavio preko noći da omekša.
divna setnja,ja uzivah sve vreme,sem momenta kazne psa:((((.
sori što te sneveselio pasus sa devojkom i haskijem, trebalo je možda da ga izostavim, ali sam se plašio da bi u tom slučaju unos bio nerealno idiličan. bilo kako bilo, nije bilo strašno kao što možda izgleda: nije ga puno tukla, udarila ga povodcem dva-tri puta, to je sve. devojke, u principu, imaju meku ruku, tako da je kroz ono debelo krzno pas jedva registrovao da ga ona bije.
jadno stvorenje.
Mjuzikl "Briljantin"?
To je dokumentarac.
nežno samopovređivanje 2012
Dragi prijatelju, za početak, sori što je ova čestitka iz godine u godinu identična. Jebiga.
Bilo kako bilo, želim ti u 2012. što više ljubavi i zdravlja i slobode.
I da ovo slavljeničko granatiranje grada, večeras, što pre utihne.
Ako nisi bretarijanac ili bestelesno biće koje se hrani svetlošću i idejama, želim ti na tekućem računu dovoljno keša barem za osnovnu potrošačku korpu.
Ako izgubiš posao, i banka ti otme krov nad glavom, želim ti da se tvoje nevolje završe na tome, i da potom ne izgubiš partnera i/ili razum.
Ako si zrak svetlosti ili vibracija, želim ti bistar etar da se kroz njega srećno prostireš.
Ako si tama, želim ti prostore mira i minimalne iluminacije.
Ako si pisac, želim ti što manji broj onih noći blokade i samoprezira.
Ako si misao ili apstraktan pojam, želim ti da se ovaplotiš kroz purpurni bljesak.
Ako si nesrećan, želim ti da budeš manje nesrećan. Ako si nevoljen, želim ti da budeš manje nevoljen. Ako si usamljen, želim ti da budeš manje usamljen.
Ako si preosetljiv, želim ti da nađeš azil u kome tvoja čula neće biti zlostavljana.
A ako si autodestruktivan tip, želim ti da se u novoj godini samopovređuješ nežnije i blaže.
citam i razmisljam o tome kako da slavim nesto jedan dan,kada ga slavim svaki dan,a pri tom i to vreme je tako za mene nesto sto ne umem spoznati,i onda mi dragi prijatelj sa dva v mi posalje njegovu misao upravo sada @Evo zemljani slave svoje izmisljeno racunanje vremena, a mi, koji vreme jesmo, znamo da slave nas, bica od svetlosti i energije sacinjenje radjanjem i smrti bezimenih svetova u svakom treptaju oka!!! Ti koja jesi na ivici vremena i prostora i treperis zajedno sa pulsarom svojim koji se vrti i energiju u talasima po svemiru baca, zelim da postojis bar koliko i sve, a sve je sve!!! @
ViRiVi, tenks za lep koment. Naravno da si u pravu, i naravno da bi trebalo svaki dan (i noć) da slavimo podjednako. Ipak, "nova godina" je koncept koji ne treba racionalizovati: ljudima je, tokom kalendarske godine, potrebno dva ili tri kratka perioda neke pojačane iluzije i nade, kao iskorak iz sumorne svakodnevice. "Nova godina" je jedan od tih perioda, kada se stvori privid da je život glamurozniji nego što zaista jeste; kao kad se, recimo, mimoiđeš sa Nedom Arnerić ili Mirom Furlan. Takav neki osećaj. I to je ok. Eto, i pored surovog granatiranja grada od strane gomile, i pored toga što iz pravca Savezne skupštine dopire neko izobličeno kreštanje i huka (valjda ima neki rok koncert) ja sam jbg noćas pojačano hepi uz ovu jelkicu (tačnije njenu granu), koju sam ukrasio lampionima, i lampicama što blinkaju u polutami gajbe. Sutra ne moram da idem na posao. Ebba Forsberg mi svira i peva iz zvučnika, i cirkam neko dobro vince. Još samo fali malo snega napolju pa da ova noć bude skroz glamurozna.
I tako, srećna nova i, ko što rekoh, ako si zrak svetlosti ili vibracija, želim ti bistar etar da se kroz njega srećno prostireš :)
:))))))) ja učim sanskritski.pijem cedevitu.kuckam se sa prijateljem egipćaninom na arapskom.preslušavam interpol.i želim ti svaku noć da budeš hiper srećan ne samo ovu.
sretna ti nova Krepki
tenks, Mirkane, uzvraćam čestitke. i kad ćemo bre da popijemo ono piće od letos? :)
hvala ti za ovo neznije samopovredjivanje.
srecna nova!! :)
http://www.youtube.com/watch?v=Gx-OTFOq0-Y
J., tenks na čestitkama i na muzičkom doprinosu :). ako već nisi, obavezno overi bendove ,,Tortoise" i ,,Long Distance Calling".
Krepki, srećna tebi Nova godina, bez obzira da li si ovim postom sebi osigurao novogodišnju čestitku makar od sebe samog.
- Kad poželim nekome da bude zdrav ne mislim da je bolestan, pa ću tebi poželeti dobro zdravlje.
- Kad nekome poželim mnogo sreće, ne mislim da je nesrećan, pa ću tebi poželeti puno sreće.
- Kad nekome poželim da mu se sve želje ispune, ne mislim da je bio nesrećan u prošlosti, već da je prvog januara puno toga poželeo. Zato tebi želim da ti se ispune sve želje koje si poželeo.
tenks, matori. želim i ja tebi svako dobro, i da ti 2012. ostane upamćena po mnogim lepim stvarima.
aj na Zlatibor :)
radim, jbg :( ceo normalan svet spojio praznike i ne ide na posao do posle božića, samo moje preduzeće hini nemačku marljivost.
bilo kako bilo, have a nice time i sjuri se par puta sankama niz neki breg, u moje ime.
devojka u majici na bretele skuplja kosu u punđu
,,Maksi’’ na Cvetnom trgu nekog vrelog podneva.
Stojiš u redu pred kasom u papučama i šortsu; ispred tebe, devojka u majici na bretele, vadi šnalu iz džepa, spušta korpu na pod, obuhvata prstima kosu i skuplja je u punđu.
prava zimska crtica :)
Sećam se ovoga posta..
Tebi dobro idu ti uhvaćeni momenti, slikovito.
e, tenksić na komentima i sori ako sam već postavljao ovaj unos nekada u prošlosti :).
Pa šta fali ako je već bilo. Dobre knjige se čitaju više puta :)
srećna halucinacija
U ovom stanu (blizu Merkatora) u kome se upravo nalaziš, stvarni život preobrazio se u srećnu halucinaciju.
Sediš na kauču uz Massive Attack i džin-tonik, a tvoje telo poprimilo je prozirnost stakla.
Za to vreme, ona u toaletu nanosi karmin na usne, povlači šlic na mini-suknji i namešta zadnjicu pred ogledalom posmatrajući je kritički iz profila; uvlači stomak, ističe grudi, zatim gasi svetlo i izlazi.
Čuješ tapkanje potpetica preko parketa u predsoblju i eto je - ulazi u dnevnu sobu dok se prostor iza nje ugiba u jarkim bojama.
Prilazi ti sa ljubaznim namerama, onda zastane na nekoliko koraka od tebe, napući usne, podboči se; ti ustaješ iz sofe a tvoje staklasto telo počinje da emituje sedefastu svetlost.
Posmatrate se, dok između vas, u visini vaših očiju, promiče porodica zlatnih ribica, izbacujući balončiće i vitlajući malenim narandžastim zadnjicama kroz zrak.
KAKO EKSPORTOVATI SVE UNOSE?
Dal neko zna kako preventivno bekapovati/eksportovati SVE unose sa našeg bloga, u neki, recimo, .xml fajl? Može li neka dobra duša da mi objasni kako da to izvedem? Tražio sam među menijima, ali nigde nisam uspeo da nađem opciju "export". Da li je moguće da portal mojblog.rs ne sadrži tu mogućnost? Ne bih voleo da pola decenije blogovanja iščezne u treptaju oka. Za neke od tih unosa sam jbg sentimentalno vezan i bilo bi mi žao ako bih ih trajno izgubio u slučaju nekog hakerskog upada ili slično. Help!
poslednji Sneško
Crveni Krst je osvanuo siv. Eto, onaj sneg što je noćas napadao, sav se istopio do jutra. Bedak.
Šta da se radi, život ide dalje i bez snega. Život stalno ide dalje, ne samo bez snega, već neretko i bez smeha, bez ljubavi, kao neka nezaustvaljiva mašina život usisava sve u sebe, podvrže mnogo čemu, i onda izbacuje kroz veliku i mračnu tubu koja predstavlja nešto kao njegov analni otvor. Čudno je to.
Dobro, sneg se istopio ali me zamislio.
Pa tako sada sedim ovde, slušam Šarlotu Ginsburg (:wub:), pokušavam da se setim kada sam poslednji put pravio Sneška.
Mislim da je to bilo u zimu 1991. godine, tako nešto.
J. i ja zajedno smo ga pravili, u dvorištu kuće u kojoj sam živeo sa bratom i matorcima.
U suštini, ja sam bio zadužen da fizičke radove oko Sneška, a J. je nadgledala i povremeno bi stavila primedbu ili uputila provokaciju, ili bacila grudvu na mene.
I tako, prvo sam napravio tri grudve iste veličine. I onda sam ih, jednu po jednu, kotrljao naokolo preko snega. Kada su sve tri dostigle željenu veličinu posložio sam ih jednu na drugu. Prvo je išao donji deo tela, zatim trup, i onda sam, na vrh, posadio najmanju grudvu, veličine lopte, da predstavlja glavu. Potom, neizbežna metla pod Sneškov pazuh i stari emajlirani lonac sa belim tufnama, na glavu. Klip kukuruza umesto nosa. Dva komadića uglja umesto očiju. J. je kažiprstom ucrtala Snešku osmeh, na mestu gde se obično nalaze usta.
Sve u svemu, bio je to fin Sneško. Nedostajale su mu uši, lula i somotske pantalonice, ali niko jbg nije savršen...
Stajali smo ispred njega i nekoliko minuta razgovarali sa njim, o ovome i onome.
Onda sam se pružio poleđuške u sneg i napravio onu jezušku, kao iz numere ,,Naposletku' Đoke Balaševića.
Onda smo se još malo grudvali i ganjali naokolo po dvorištu. Super provod za male pare. J. me oladila sa nekoliko preciznih rafala, netipičnih za sofisticirane dame. Bio sam, naravno, prinuđen da se branim... Eto, mislim da je to bio poslednji put kada sam na nekog bacio grudvu. Matematika je neumoljiva: dve decenije nisam pravio Sneška, a isto toliko vremena nisam bacio na nekog grudvu. Starim?
Onda je počelo da se smrkava, a malo smo se i smrzli, odeća nam je bila mokra. Uz to, počela je i neka gusta vejavica. Sve same krupne pahulje.
Ušli smo u kuću, da se ugrejemo uz čaj s rumom, i osušimo odeću kraj pećke na drva u kuhinji...
ja tu nigde ne vidim ni ne ljubav ni ne smeh,dakle tvoja teza o zivotu je potpuno netacna!:))))))
ViRiVi, tenksić na komentu. sori ako sam nešto mračio, pa ti preselo ispijanje čaja. šta reći... gledaću da sledeći put budem više vedar :)
nenen sve ljubicanstveno,bez brigice:)))
kafa i sneg
sneg, prvi ovosezonski. eno ga, veje kroz ulične svetiljke oko Beogradskog dramskog pozorišta, hvata se po krovovima i haubama automobila itd. Crveni Krst se, dok ovo tipkam, beli kao neko alpsko seoce. najs. verujem da svi mališani, koji ne spavaju u ove sitne sate, prate ovaj događaj najraširenijih očiju; dlanova i lica zalepljenih za prozorsko staklo.
detinjast sam i iracionalan više nego što bi trebalo, pa navijam za ovaj sneg, noćas. i bilo bi dobro dovršiti ovo vino, isključiti komp, pogasiti svetla na gajbi, oprati zube, leći. onda utonuti u regularni osmočasovni san.
onda se probuditi sutra.
ustati iz postelje, umiti se nad lavaboom.
otići do kuhinje i pristaviti lonče za kafu na plinski rešo.
zatim prići prozoru, spustiti dlanove na vreli radijator.
shvatiti da se napolju uhvatio dobar sloj snega, debeo sigurno dvadeset centimetara. videti pramen dima što se podiže iz dimnjaka one udžerice krajnje levo (kao u pesmama Rejmonda Karvera).
onda se vratiti do rešoa, sipati dve kašičice u ključalu vodu i zakuvati kafu. sipati vruću tečnost u šolju. možda dodati malkice cimeta, po želji.
onda poneti šolju i preći u trpezariju.
sesti za sto pored prozora, zauzeti poziciju sa koje se najbolje vidi sneg.
i onda tu sedeti, uz kafu, polako se rasanjujući.
Valjda se neces previse razocarati ako ga ne vidis, jedino ako ubrza sad od pola pet. Muzika mi bas odgovara pred spavanje. Dobro jutro !
e, dobro jutro. nažalost, ništa od snega. tenks na komentu. Stina Nordenstam je sjajna, drago mi je što ti se sviđa.
P.S. lepe su ti one bele lale na uzglavlju bloga. lale su mi najdraže cveće, posebno lila lale.
I meni - crvene.
na trgu Pigal, otela je slepom prosjaku beretku sa milostinjom i dala se u beg
za Žarka Prevera
Mimi je cunjala ulicama Pariza, posmatrala osunčana pročelja zgrada i balkone u cveću, pitajući se - kako je moguće u jednom ovako romantičnom i ljupkom miljeu biti nevoljen i usamljen?
Potrošila je sve bonove za ručak, čekao ju je mučan razgovor sa stanodavcem, bila je švorc i sve joj se skupilo, prekrila je lice šakama i briznula u plač.
Dok je tako očajavala na Pigalu, kraj nje je prošao prosjak sa tamnim lenonkama i majmunčetom na ramenu. Prosjak je nosio portabl-vergl i okretao onu ručicu što proizvodi zvuk, a na verglu je ležala beretka za dobrovoljne priloge.
U beretki se bilo nakupilo dosta kinte, i Mimi je taj susret sa prosjakom protumačila kao divine intervention; osetila je neku navalu adrenalina i svest joj se suzila, zgrabila je beretku sa vergla i dala se u beg!
Grupa japanskih turista potrčala je u poteru za njom, a ona je šprintala kroz uličice i pasaže; ordinirala je po tom kvartu i poznavala ga kao svoj džep.
Ipak, japanski narod je uporan i disciplinovan i oni turisti su joj i dalje bili za petama. No, Mimi se dosetila kako da im zavara trag: stala je uz kandelabr i počela da izvodi pantomimu, a gonioci su protrčali kraj mesta gde je stajala misleći od nje da je ulični l'artiste.
Desetak Japanca iz potere ipak se zaustavilo na trenutak: par puta škljocnuli su ka njoj foto-aparatima dok je dlanovima potiskivala vazduh oko sebe i pela se uz imaginarni konop, a zatim su odjurili dalje.
slušala je kako noć diše kroz krošnje drveća
Sedela je u svom stanu, oko ponoći, nad projektom u AutoCAD-u, i pomislila da bi joj prijala šetnja iako posao nije bio gotov. Potom se zanela nad crtežima i ta ideja je otpala.
Ipak, nešto kasnije ponovo je pomislila da bi joj šetnja sada definitivno prijala bez obzira na posao. ,,Pivo, i da malo protegnem noge, to bi mi prijalo“, pomislila je i ustala od radnog stola.
Izašla je iz stana, strčala niz stepenice do prizemlja, pa duž osvetljenog hodnika i kroz izlazna vrata, obrela se izvan zgrade. I sada je sve oko nje bila topla tama, i pročelja okolnih zgrada, i ulične svetiljke, gore, u krošnjama.
* * *
Hodala je Mileševskom ulicom; zatim Petrogradskom; pa nizom bočnih ulica oko Kalenić pijace, potom zastala kod kioska.
* * *
Izvadila je limenku iz rashladne vitrine i otvorila je potezom kažiprsta. Povukla je aluminijumski zatvarač i on je prsnuo pod pritiskom, a oko njenih prstiju stvorilo se nešto pene. Usrknula je penu i popila gutljaj.
* * *
Pijuckala je pivo i hodala, i posmatrala leteće insekte dok kruže oko uličnih svetiljki, i slušala kako noć diše kroz krošnje drveća.
* * *
Ušla je u čuburski park. Prišla je jednom drvetu i zagrlila ga. Prislonila je obraz na hrapavu koru i zatvorila oči.
Bila je nešto iza tri po ponoći i veliki bledi Mesec zamicao je za daleka brda iza svetosavskog hrama.
Pustila je stablo iz zagrljaja, nategla novi gutljaj iz limenke i sela na klupu.
nije joj bilo loše iako ne volim pivo pa ne mogu da se unesem
fragmenti i celine
nedeljno jutro, juli mesec; tiho
je, sobni termometar
pokazuje 34 stepeni
celzijusa.
popio si kafu i iskapio čašu kisele vode
sa kriškom limuna; nju si takođe pojeo,
zatim
okrajak kore spustio u visoku čašu kraj svog lakta.
do pre neki minut mumlao si nad gitarom
komponujući
melodiju na
na zadate akorde: Dm7, Em7, Am7.
onda si
(kroz veliki prozor orjentisan ka Gružanskoj)
snimio ptice na nebu.
i sada, eto te u sofi, u poluležećem položaju,
zastao si u mumlanju/komponovanju;
prislonio si gitaru na grudi i gledaš ih (ptice);
razmuvale se nad Krstom; kruže, poniru,
uzleću i
onda ponovo
poniru
ka
dimnjacima, travi i ljudima.
(...)
9:44 časova je; iz pravca
Bregalničke ulice čuju se zvona crkve svetog Anta:
poziv na
misu.
(...)
upravo si, sedeći na toaletu,
pročitao prekrasnu pesmu
iz knjižice: "Erica Jong: Selected Poems".
"The soup contains something from each
moment of your life.
It is hot & sour.
There are islands of chives floating
like green ideas in the mind."
neko kucka
nečim (u nešto) u nekom od okolnih
stanova; inače,
tiho je i
sve cveće,
u žardinjerama na tvojoj terasi,
svesno je vode i muzike i sunca (i tebe).
(...)
javila se mobilnim:
"u taksiju sam", kaže,
"ovde je pretoplo, prokuvala sam,
stižem za oko dvadeset minuta... ćao."
"ćao."
zvona crkve svetog Anta
ponovo su
se
oglasila.
ptice plove naokolo po nebu nad
Gružanskom.
odložio si mobilni na
policu.
vadiš iz omota ploču "Happy Time"
Roja Eldridža i
stavljaš je na gramofon;
igla
krcka pri kontaktu sa vinilom
zatim
kreće svirka,
pa
onda
kreće Roj:
"oh, two by two, they come marching through
oh, the sweethearts on parade!"
i
potom
krećeš ti:
o,
ona stiže
ona
dolazi
za dvadeset
(pretoplih)
minuta!
Cela jedna nirvana :)
nirvana je u oku duše posmatrača :)
Mimo hiše grem
Simpa su ovi isprepletani narandžasti druškani nakrcani nitnama, zastupljeni na fotki na poleđini ploče. Ko ne zna, u pitanju je solidan heavy metal shock, made in Slovenia, iz 1981. Izdanje i danas zvuči ok, vreme ga nije puno pregazilo, već mu samo dalo neki starinski šarm. Kao mališan baš puno sam slušao ovu ploču a ogroman poster Mije Popoviča (gitariste i spiritus movensa Pomaranče) dok violinskim gudalom gusla svog belog Gibson Les Pola, dugo je krasio zid podruma u kome sam obrazovao neki svoj kutak za vežbanje gitare i slušanje ploča. Jednom prilikom, te daleke 1981., su rođaci iz Nemačke nahrupili u podrum (da me obraduju nekim igračkama i čokoladicama) baš dok je išao intro-instrumental "Pustite upanje, ki vstopate"; i potom smo svi zajedno poslušali celu stranu A, jedući nemačke čokoladice, a oni posle nisu mogli da sakriju iznenađenje da neki jugoslovenski sastav može tako odlično da praši.
vizija
Ne znam da li je u pitanju paranormalna sposobnost ili nešto psihički, ali povremeno imam istovetan san, o invaziji ogromnih (ali baš ogromnih) vanzemaljskih letelica na Zemlju, u nekoj noći, dok svi spavamo. I potom, gruvaju eksplozije i sirene, ceo grad je u plamenu, po ulicama krš i dim i vatra, a ja bazam naokolo u pidžami. Letelice su, rekoh, zastrašujućih dimenzija, nalik na podmornice. U suštini, najveći utisak ostavlja i najveću prpu stvara veličina tih plovila, dok ih gledaš kako lebde na tridesetak metara iznad tla i bombarduju vatrenim loptama zgrade i ulice oko tebe, uz to emitujući neke mentalne talase kojima dodatno lome otpor: ti mentalni talasi valjda prodru u psihu i sjebu ti volju, čineći da se osećaš sićušno, bespomoćno i slomljeno, dok bazaš među ruševinama u svojoj pidžami jbg.
I uvek se iz ovog sna probudim sa instinktom koji mi sugeriše da će upravo tako biti, jednom u budućnosti.
nad grmom crne ribizle
Još jedan supermasiv lajk: za Nemečeka i braću Božinović, i njihov sastav "Rok Mašina". U pitanju su godine 81. i 83. Vreme kada su se ploče kupovale u "Elektrotehni", štedeći od džeparca i užine.
Kratak opis sadržaja: ovo levo izdanje (selftitled LP) - izuzetno živ i gotivan yu-rock; ovo desno (mini LP "Izrod na granici") - hard-rok fešta. Iz nekog razloga, i danas pamtim to davno leto kad je kompozicija "Nulti čas" prvi put emitovana (a ja je čuo) kod Vlade Džeta na radiju 202-jci: zvučnici muzičkog stuba gruvali su (upereni ka dvorištu) kroz otvoren prozor dnevne sobe u prizemlju; mama je, gore, na terasi na spratu, prostirala veš; ja sam stajao u bašti ispred kuće, nad grmom crne ribizle, i čupkao ukusne kiselkasto-slatke bobice slušajući predloge za hit nedelje. I tako, prvo je išlo nešto od Whitesnake (mislim live verzija "Nema ljubavi u srcu grada"), pa je onda išao neki džingl, pa, kad se on završio, Vlada je najavio Rok Mašinu koja je, onda, rokala svetski, i prava šteta što se bend vrlo brzo rasformiro.
supermasiv lajk
Radosna vest. Neke lepe ploče, koje sam kupovao kao mališan (obično u prodavnici "Elektrotehna" u Knezu), i koje su, posle, duže od dve decenije provele kod drugarice na slušanju, u petak (15.04.2011.) se vratile kući.
Između ostalog i:
Šta sada reći osim: supermasiv lajk za Gordi, a extra supermasiv kis za drugaricu što je sačuvala te ploče, za koje sam mislio da su zauvek izgubljene.
 
Ove numere i danas deluju dovoljno moćno, a tamo, 1981., doimale su se još moćnije: nakon urađenih domaćih zadataka čovek bi sedeo u svojoj sobi, pijuckao mamin sok od zove i slušao kompoziciju "Strašna riba iz daleka", pitajući se kako je moguće da je takav wow bend nikao na ovom tlu.
black sabbath, white monday
Vikend protekao fino, obeležilo ga sedenje na osunčanoj klupi uz reku, zatim namotavanje novih žica na akustičnu džitru, a palo je i preslušavanje Sabbath-a:
What is this that stands before me?
Figure in black which points at me...
Besmrtna roba, nema šta.
P.S. Jedno opažanje: uočio sam pojačan prezir devojaka (prema nama) kad im natuknemo da slušamo metal.
P.P.S. Pre neki dan me drugarica ismejala kada me srela u Botaničkoj bašti i provalila da nosim majicu Mejdna  .
i nije neka drugarica
ma boli te...
Hm, cudno. Ismevaju one koji slusaju, a vole one koji sviraju. U stvari nije cudno, zenski mind-set.
da. teško nama sa njima...
sad me svrbe prsti da napisem ponesto o bajatoj ikonografiji metala, o feminiziranom stilu koga je pregazilo vreme, o nesumnjivoj virtuoznosti koja je vremenom postala sama sebi cilj, a i o tome kako znam tacno na sta mislis jer zivim sa jednim dozivotnim metalcem .... ali slutim da cu biti pogresno shvacena :)
u nekoj noći, dok kiša neprestano pada
Dok se u životu ne dogodi nešto vredno unosa u blog, postavljam fotku četiri izdanja što su mi nedavno stigla sa neta. Svakako, svaki put kupujem diskove sa nadom da će koji cent od prodaje kapnuti u džep i umetnicima, i da neće ceo iznos otići krvopijama iz muzičke industrije.
Eto, neki albumi imaju dubok emocionalni bekgraund i uvek će me podsećati na neko prošlo vreme, i na neke situacije obeležene ponekad radošću, ponekad ne... Zato ih naručujem u materijalnom obliku, da stoje na polici za diskove i budu mi na dohvat ruke kad se raznežim jbg, recimo, u nekoj noći dok kiša neprestano pada, ili tako nešto.
A šta reći o tim diskovima, što leže na zelenom trščanom podmetaču iz indian-šopa? Pa eto, ovaj Rob Dugan ponekad zna baš fino da zablista. Teri Kelijer je bog. Medlin je medena. A posebno mi je drago što sam uspeo da navatam ovaj dupli "A Perfect Wreck" disk švedskog sinti-pop dua Capsize, čiji sam veliki fan a - sudeći po nikakvom interesovanju koje za njih vlada - izgleda i jedini. Diskove "What Color Is Love" od Terija i "Half The Perfect World" od Medlin već imam u jednom primerku, ali ih obožavam, pa sam naručio duplikate sa idejom da ih poklonim prvoj osobi u koju se sledeći put zaljubim.
nek ti se nešto desi ubrzo. pozdrav Krepki
Piece
Juče malo preslušavao "Leb i sol" i neke disko i bluz ploče, zatim me obuzela malaksalost, valjda pao pritisak zbog promene vremena. I tako, da bih se digao iz letargije, popio kafu i stavio na gramofon ovo drago Jugotonovo izdanje iz 1983.:
Šta reći... Presrećan sam što album "Parče od uma" tako otmeno stari, ostajući kul kroz decenije. Numere "Pešadinac", "Ukrotiti zemlju", "Gde se orlovi drznu" ili "Umri sa svojim čizmama na nogama", sve bolje izgledaju sa svakim novim slušanjem. Ako tome dodamo taj životan i pun saund koji pruža ploča - inspirišući te da se bacaš po sobi, a tokom numere "The Trooper" imaš utisak da će ruski vojnici iskočiti iz zasede iza zvučničkih stalaka i izbosti te bajonetima - može se konstativati da greši svaki čovek koji ponekad ne presluša ovu ploču, jer tako propušta da počasti svoje centre za uživanje izuzetnom poslasticom...
Slažem se u potpunosti, slušao i doživeo...
Klikni mi na nick :)
Hehhehhe, koliko volim da mi "Umri sa svojim chizmama na nogama" dodje na shufflche nemash pojma! :) Kiss
http://www.youtube.com/watch?v=zL5bWMJuBCc
Paranoik diskofil
Kobni događaji hrane naše strahove kroz dane i noći... Posmatrajući tv-prenos cunamija dok briše sa lica zemlje primorske gradiće po Japanu, nisam mogao da se otmem razmišljanju: eto, u jednom treptaju oka nestaju ne samo ljudi, automobili, žbunovi ruža, stabla trešanja, mačke, ždralovi, travnjaci itd. - već i vredne kolekcije raznih predmeta (između ostalih i LP ploča) koje su te japanske porodice disciplinovano skupljale možda vekovima/generacijama jbg...
I tako sam sinoć, zabrinut zbog katastrofe u Japanu, sedeo na gajbi, slušao operu "Mesija" Džordža Hendla, i malo češljao svoju kolekciju LP ploča da bih video ima li tu išta što bi moglo da se probere i utopi za neki fini keš, dok ne bude kasno...
I stvari stoje ovako. Sudeći po Limundu, yugovinilu, ebay-u i još nekim second-hand šopovima ploča, tržišno najvrednija ploča koja posedujem je dupli live album od Mejdna, "Live after death"; u pitanju je nemački EMI original, sa sve onim luksuznim bukletom. Njegova cena na ebay-u je paprena - oko 20 funti. Zatim sledi jugotonovo licencno izdanje "No Prayer For The Dying" ploče, isto tako od Mejdna. Njena cena u Srbiji varira, ali ako je uprosečimo isključujući umobolne ponude nekih preprodavaca, dolazimo do medijanske vrednosti od oko 15 eura. Imam i ploču "Rok Mašina" od istoimenog beogradskog hard-rok sastava iz osamdesetih, čiji je medijan za nijansu niži. Slede ploče "Kog sam đavola tražio u tebi" od Grive, "Paklenska pomaranča" slovenačkog benda Pomaranča, i "Crni ples" od Oktobra 1864, koje se sve kreću oko 10 eura.
I to bi bilo to. A iako tržište kaže da su pojedinačne vrednosti svih drugih 18 ploča iz moje kolekcije prilično ispod 10 eura, to mi ništa ne smeta da ih volim i smatram vrlo vrednim, jer, naravno, mnoge od tih ploča imaju svoju priču i dubok emocionalni bekgraund....
ćao i mirno spi, godino 2010
Sada, 31. decembra oko podne, mislim da je došlo vreme da se polako oprostim od 2010. godine i zahvalim joj se za finih 365 dana i noći druženja.
Dakle: godino 2010, hvala što sam u tebi otkrio Ante Tomića i Jukia Mišimu i Gil Scott-Herona.
I što sami otkrio Kajmakčalansku i Topolsku i ostale prijateljske ulice na Krstu, i na potezu ka Lionu.
I tenks za poznanstvo (u kafiću E.) sa preslatkom L., sa kojom sam danas drug.
I što sam otkrio (zapravo reotkrio) hrvatsko primorje, i grad Rovinj, i "Ožujsko pšenično" pivo.
I što sam shvatio da su "Prirodopis smrti" i "Čisto, dobro osvetljeno mesto" (i mnoge druge pripovetke pape Hemingveja) kao hidrogenske cevi: imaju neograničen vek trajanja.
I što sam stekao malo bolji uvid u Kafku kao ljudsko biće, i u njegov odnos prema sebi (samoprezir i gađenje), i u njegove odnose sa ocem, sa Milenom, i sa drugim ženama i bićima i stvarima.
I što je puno izvrsne muzike ušlo kroz ove uši, i puno lepih mirisa ušlo kroz ove nozdrve, i puno sunca palo na ove šake i podlaktice, i dovoljno crnog vina kolalo telom i stiglo u sve ćelije.
I hvala za onaj prizor u Maksiju, u redu pred kasom, kada je devojka u atletskoj majici, iza koje sam stajao, spustila korpu na pod i obuhvatila kosu šakama i skupila je u punđu.
I hvala za albume "The Final Frontier", "Heligoland", "I'm New Here", "Tiger Suit" itd.
I veliko hvala za onu noć sa M.Š.
I za kraj, hvala što sam, tokom proteklog leta, hodao, u tri po ponoći, kroz toplu tamu i pijuckao limenke piva, sa nekim dubljim smislom, ponekad.
Eto tako. Ćao godino 2010 i tenks. Nedostajaćeš nam, bejbi. Mirno spi.
Tvoj blog ima zanimljiv pristup, obraćaš se sam sebi. Kao da se ogledaš u ogledalu i pričaš, rezimiraš..
Srećna ti Nova Godina. Nadam se da će biti još inspirativnija od stare.
Divno je kad covek ume da spozna lepotu i vrednost "malih stvari"...
Srecna Nova...
anne i Weltschmerzgirl, tenks na toplim komentima. želim vam u 2011. mnogo malih ali slatkih pobeda.
želim ti još puno ovakvih otkrića i u narednoj godini, uživaj :)
@Đole: tenks, šefe, na srdačnim željama. još da si poželeo da se konačno stabilizuje moj seksualni život... ;)
I posle neko kaze da je sve vidjeno, ispitamo, dozivljeno... a stvari samo cekaju da se otkriju pa tako i u narednoj! Ziveli!
@Morticia: živeli, da. i da u narednoj navatamo još malo sve te neotkrivene i/ili nedoživljene lepote (u svim svojim pojavnim oblicima) oko nas!
ne dozvoli da lila lale pate
Prema novom zakonu o zaštiti prirode, za ubistvo malog balegara predviđena je novčana kazna od 11.300 dinara. Za ubistvo drugih vrsta, zaprećene su sledeće kazne:
Mrki medved - 1.000.000 rsd
Vuk - 300.000 rsd
Vidra - 250.000 rsd
Sova - 200.000 rsd
Dabar - 120.000 rsd
Slepa krtica - 120.000 rsd
Patuljasti miš - 80.000 rsd
Slepi miš - 55.000 rsd
Riđi šumski mrav - 40.000 rsd
Zeba - 25.000 rsd
Kratkonogi gušter - 20.000 rsd
Crni daždevnjak - 20.000 rsd
Bubamara - 15.000 rsd
Strižibuba - 14.800 rsd
Jelenak - 12.500 rsd
Mali balegar - 11.300 rsd
Leptir-skelar - 11.000 rsd
Mali slavuj - 10.000 rsd
Kos - 10.000 rsd
Drozd - 10.000 rsd
Leptir-kupusar - 10.000 rsd
Rečna školjka - 2.200 rsd
Puž - 2.100 rsd
Ovo je za pohvalu, ali trebalo je zaštititi i vrapce, mačke i druga bezazlena bića oko nas. Naravno, ne treba biti glup i nadobudan i uvoditi zakonske zabrane koje bi poremetile ravnotežu u prirodi; svakako treba ispoštovati lance ishrane, borbu za opstanak, koncept predator-žrtva itd. Ipak, fino bi bilo da postoji neki celoviti zakon o zaštiti svakog entiteta (koji može postati host pri transmigraciji duša) od patnje nastale usled izloženosti ljudskom nasilju, obesti, idiotizmu, sportskoj zabavi itd. Pa ćeš, sine, dvaput da razmisliš pre nego što se, recimo, budeš fotkao sa svojim sportskim ulovom (koji visi pored tebe u zraku okačen na udicu), ili ako ti dune da posečeš cvetove svih lila lala u žardinjeri ispred kafane Inex na Trgu Republike (kao što je neki monstrum uradio proletos).
Ok. Videćemo na koji način vlasti planiraju da sprovedu ovaj zakon. I verovatno će nekome čudno izgledati vesti u sredstvima javnog informisanja nalik ovoj: "Pijani speleolog zaglavio ćuzu jer je uznemiravao porodicu slepih miševa gađajući ih pećinskim kamenjem". A kada se dođe u dilemu ima li smisla stati u zaštitu takvih beznačajnih vrsta (koje btw. mogu biti hostovi pri seobi duša) kao što su, recimo, bubamare ili mravi ili leptiri ili lila lale ili rečni puževi, treba se setiti pesme Duška Radovića:
Sve što raste htelo bi da raste - Neka raste i treba da raste!
Sve što cveta htelo bi da cveta - Neka cveta i treba da cveta!
Neka gleda sve što ima oko, svako krilo nek leti visoko!
Leteti, leteti, lepo je leteti!
Živeti, živeti, lepo je živeti!
Sve što leti htelo bi da leti - Neka leti, i treba da leti!
Sve što peva htelo bi da peva - Neka peva,i treba da peva!
Neka skače sve što ima nogu, neka trče svi koji to mogu!
Skakati, skakati, lepo je skakati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!
Sve što trči htelo bi da trči - Neka trči, i treba da trči!
Sve sto kljuca htelo bi da kljuca - Neka kljuca, i treba da kljuca!
Neka peva sve što ima glas, niko lepše, vedrije od nas.
Pevati, pevati, lepo je pevati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!
I sada, kada se pojavi čovek, i (iz obesti, idiotizma ili sportske zabave) sprovede nasilje nad nekim od junaka ove Duškove pesme, treba tog čoveka monstruma (kao i onog koji je proletos posekao sve lale ispred Inexa), ako ništa drugo, prezreti.
A sada, dame i gospodo, Gil Scott-Heron:
hahah ili plač,plač ne znam...
misim super... sve što će neko bahat (pa makar to bila i ja) da plati a što će da zaštiti nevine i prirurudu i tako to jabih tome se radovala...
nego sve se bojim da me niko neće uloviti u nedelu?
volela bih kad sam budala da me uvate
misim nisam ja tolka budala
ali neki puževi se ne bi složili...
Trazhim da se tzifra za vuka, shishmisha i strizhibubu utrostruchi! Ako se to nuradi, organizovatju velike proteste ispred skupshtine :)))
Posebne mitinge tju organizoFati ukoliko se zertoFi ne ture pod zashtitu!
@šerpice: ne brini, zaštitićemo sve vrste (izložene ljudskoj obesti i idiotizmu), pa i zercove i lila lale :)
@manifani: sve dok tvoji postupci nad drugim vrstama ne izlaze van granica lanca ishrane, biološke borbe za opstanak i koncepta predator-žrtva, nisi zgrešila i možeš mirno da lalaš...
ima onj moj omiljeni koncept koji si izostavio bez koga bih bila krvoločni ubica bubašvaba a vala ima da je u sekundi zbrišem iz postanka kada mi šta? - uđe na moju teritoriju!!!
dakle odbrana teritorije je jedan
očuvanje ličnog integriteta i estetike je dva (zamislite ovogodišnje rojeve komaraca)
ima nehat to je tri
ima još al dosta je...
le petit enfant
Kažu da haringe komuniciraju putem podvodne flatulencije. Nalaziš da je to zabavno, i dijalozi među haringama mora da su urnebesni. Isto tako, kad pojedeš trešnju, voliš da ispljuneš košticu u vis i dočekaš je na volej, ili da je stisneš palcem i kažiprstom i ispališ u neku metu. Ali dobro... veruješ da smo svi mi pomalo velike bebe, i da, tu i tamo, umesto šešira vidimo slona u zmijskom trbuhu caru. I pretpostavljaš da nisi jedini koji se ponekad ponaša nezrelo ne samo u odnosima sa devojkama, već i kad uhvati pogled nekog malog deteta.
Juče si tako, pod kišobranom, žurio sa Cvetkove pijace ka gajbi noseći u rancu nakit za jelku, i onda si video tu malu devojčicu što je stajala ispred pošte; njena mama ju je držala za ruku i razgovarala sa nekom svojom frendicom. Zapazio si da je maloj devojčici dosadno i da te posmatra. Usporio si hod, uzrikio ka njoj i složio par onih "i'm retarded" faca. Razmišljao si da joj se isplaziš i složiš još poneku "retarded" facu kako bi je zabavio, ali si na koži osetio pogled devojčicine majke, pa si se sakrio iza kišobrana i ubrzao hod (jbg, uplašio si se da bi tvoj postupak njena majka mogla protumačiti kao udvaranje devojčici :( ).
pa da, dođeš i izbečiš se nekom u lice - očigledno muvanje :)
nežno samopovređivanje 2011
Dragi prijatelju: decembar je pri kraju i do nove godine nije ostalo puno, pa koristim ovu priliku da ti poželim par stvari.
Ljubavi i zdravlja i slobode, pre svega.
Ako nisi bretarijanac ili bestelesno biće koje se hrani svetlošću i idejama, želim ti na tekućem računu dovoljno keša barem za osnovnu potrošačku korpu: bez dobara i servisa što se plaćaju novcem, izgledi su ti skromni, ma koliko imao snažnu veru, iskreno srce i mentalnu disciplinu.
A ako izgubiš posao i banka ti oduzme krov nad glavom, želim ti da se tvoje nevolje završe na tome, i da potom ne izgubiš partnera i/ili razum.
Ako si moreplovac, želim ti uzbudljiva mora.
Ako si zrak svetlosti ili vibracija, želim ti bistar etar da se kroz njega srećno prostireš.
Ako si kompozitor, želim ti da komponuješ nešto besmrtno nalik numeri Live With Me, sastava Massive Attack.
Ako si tama, želim ti prostore mira i minimalne iluminacije.
Ako si mandolina, želim ti da dospeš u ruke koje će na tebi svakodnevno izvoditi Vivaldijev "Mandolin Concerto in C Major RV425".
Ako si pisac, želim ti što manji broj onih noći blokade i samoprezira.
Ako si misao ili apstraktan pojam, želim ti da se ovaplotiš kroz purpurni bljesak.
Ako si svemirac, želim ti da ne padneš u ruke NASI; a ako si ipak pao, i sada te drže zatočenog u nekom tajnom hangaru u Arizoni povezanog na merne intrumente, želim ti da što pre izbaviš dupe odatle.
Ako si nesrećan, želim ti da budeš manje nesrećan. Ako si nevoljen, želim ti da budeš manje nevoljen. Ako si usamljen, želim ti da budeš manje usamljen.
Ako si zaljubljen, želim ti da to osećanje potraje.
Ako si preosetljiv, želim ti da nađeš azil u kome tvoja čula neće biti zlostavljana.
Ako si cimetovo drvo, želim ti optimalan odnos kiše i sunca, i da što manje tvoje kore bude sastrugano i pretvoreno u začin.
Ako si opsednut sobom, želim individuama kojima je do tebe stalo, da postaneš svesniji njih i da ne očekuješ reciprocitet u prikazivanju dobrote.
Ako si narcis, želim ti mnoge sate zurenja u svoje ušne školjke.
A ako si autodestruktivan tip, želim ti da se u novoj godini samopovređuješ nežnije i blaže.
Eto tako. Svako dobro. Ćao sada (i ne zaboravi da dekorišeš gajbu).
Svako dobro i tebi.
Tenks, I.
Ono što trebam je malo muzike, nežnosti, vina, prostora za hodanje i jedan obrok dnevno. To dovoljno.
U tom slucaju, zelim ti u Novoj lako, sto lakse i neznije samopovredjivanje... hm, zapravo ne zelim ti ga nimalo. :)
Predivno! :) Svira, svetli, miriše... I našla sam se ja u mnogim stavkama. :)
Želim ti "malo muzike, nežnosti, vina, prostora za hodanje i jedan obrok dnevno." i još... bar malo preko toga.
Sve dobre zelje, a jos vrednije jer dolaze od dobrog coveka. Ali ovaj tvoj post me bacio u kopanje po secanju. Nikako da se setim ko ono napisa: Meni malo treba, komad suva hleba, casa hladne vode, ljubavi slobode.
I tebi sve najlepse prijatelju, pogotovo tebi koji hrabro i nadahnuto plovis nebeskim plavetnilom....
Svako dobro, dragi moj prijatelju... :)
Ivana, Morticia, anagram, Arso, NaNdZaRaStO zaNoVeTaLo (šerpice?), hvala vam svima, stvarno ste sjajni drugari. A osim malo muzike, vina, nežnosti i prostora za hodanje, zaboravio sam sebi da poželim i srećan završetak neke knjižice (koja mi je važna da zatvorim jednu etapu u životu) nad kojom se, evo, grčim i patim mesecima umesto da ... :)
ja ću sebi uzeti ove za cimetovo drvo. tebi prepuštam ostala ispunjenja. sve najbolje Krepki
Ta sam, dragushni... :)
Sebi zhelim da poklonim tu knjigu chim bude dostupna za nabavku, a od tebe zhelim autogram :)
I da nam budes jos krepkiji! :)
Fredi
Nisi preterano srećan zbog aktuelne oblačnosti potpunog odsustva sunca, kao i hladnoće i sivila što šire apatiju po ulicama dajući ovom jutru neki post-apokaliptični šmek. Bilo bi super kada bi bio gospodar neba i zemlje, i kada bi mogao da upravljaš prirodnim silama: obojio bi Jadransko more u lila i učinio ga slatkovodnim, a ovde bi vladalo beskrajno leto i mogli bi da uspevaju ezgotični usevi, i Bg bi bio mesto sa najvećim brojem sunčanih dana na planeti.
I tako... Noćas si sanjao nešto što te, evo, celo jutro čini malo uznemirenim. Kao, Bajaga i ti jedne noći sedite na sofi kod tebe na gajbi, čaprite i pijete vino. U neko doba Bajaga uzima tvoju akustaru i počinje da izvodi kolaž svojih numera. Dok on tako prebire po žicama, ti ga celo vreme podjebavaš, u fazonu kako su mu neke numere big shit, recimo "Moji su drugovi". Bajaga se tu naljuti i napada te gitarom, zamahujući njom kao veslom. Ti nekako uspeš da odbiješ napad i otmeš mu je. Onda on demonstrativno ustaje sa sofe, iznapušava te i odlazi do izlaznih vrata, da napusti gajbu. Otvara vrata i tu ga okruže neke devojke sa izrazima obožavanja na licima podvriskujući "Bajaga! Bajaga!". Bajaga ih zagrli i onda svi oni odlaze nekud. Ti ostaješ sam na sofi sa svojom akustarom u krilu, i nekim prisutnim osećajem u sebi da si loš čovek vredan prezira.
Ovo je prvi takav san sa Bajagom, i nadaš se poslednji. Ne bi voleo da siroti Bajaga ni kriv ni dužan postane tvoj nekakav Fredi Kriger. A ako bi imao moć da uređuješ svoje snove, regulisao bi stvari tako da ti podsvest kroz njih šalje samo lepa značenja, i da te u njima isključivo posećuju izvođači kao što su Kejti Tunstal i Natali Merčant.
A u međuvremenu, dok sam smišljao unos, desilo se čudo: Sunašce granulo kroz oblake i bez moje "divine intervention". Znači jupi!
ali san je opomena za višak prezira u sistemu, pa mi se sviđa :)
Fast & ugly: Death
Poslednjih godina reotkrivaš američki sastav Smrt, odnosno njihovu ploču "Simbolik". Prvobitno ti bilo nejasno kako si propustio da overiš taj album u vreme kada je nastao, obzirom da si Čaka Šuldinera pratio sve dok nije preminuo 2001., a bend zatim prestao da postoji. Ipak, stvari postaju jasnije kada se zaviri u Metalopediju i shvati da navedeni album datira iz 1995: u to vreme slabo si pratio metal; ložio si se na neku Anitu iz Zemuna i pod njenim uticajem slušao drugu vrstu izvođača, pretežno Čolu i Balaševića. Bilo kako bilo, album "Simbolik" je nesumnjivo dragulj, iz perioda kada je bend iz death-metal faze iskoračio u progressive. Nakon "Simbolika" sledi još jedan super album - "Zvuk istrajnosti" - a nedugo zatim Čaka napada i savladava bolest. Možda naslov ovog unosa nije prikladan, obzirom da je struktura postavljenih numera takva da njihov tempo nije konstantno sumanuto brz koliko bi neko hteo, nego tu ima dosta kontrasta i naglih promena brzina. Bez obzira na sve, numere sastava Smrt i dalje sasvim fino spaljuju naše nervne ćelije, a i način na koji je Čak završio - rak mozga - dovoljno je hevi i ugly, tako da... A sada, uživajmo:
|
