so nice that it hurts...
volim kratke šetnje vremeplovom, i volim kratke gubitke razuma, i volim kratke suknje devojaka (ispod kojih malkice vire aristokratski bela kolena), i volim kratke napade euforije; a ne volim kratke nogavice, i ne volim kratke poljupce, i ne volim kratka stabla baobaba, i ne volim kratke unose u blog. i verujem da čitaoci isto tako vole kratke napade strasti, a ne vole kratke unose u blog, i ne vole kratke poljupce, i ne vole kratke nogavice, niti kratke skakaonice. a ovaj unos koristim ne da (kao obično) plasiram neke mračne ideje o muzici ili ljubavi ili smrti, nego samo da postavim nešto tako delikatno i lepo da to boli:
nežno samopovređivanje 2010
Dragi MB prijatelju, sada, u ovoj prednovogodišnjoj noći, dok pun mesec kao veliko sjajno oko analizira sa neba i tebe i mene, a u Zemunu se oseća dah proleća, koristim priliku da ti poželim puno ljubavi, zdravlja, slobode i duhovnih zadovoljstava u predstojećoj godini. Svetska ekonomska kriza je i dalje sa nama kao nevoljena žena, a u 2010., kažu, očekuje se novi pad bruto društvenog proizvoda za oko 2%. Stoga, želim ti da u 2010. ne dođeš u poziciju da ostaneš bez zaposlenja i osnovnih primanja: materijalna komponenta naših života nije nevažna: bez hrane i odeće i obuće (i možda jednog malog bicikla), ne bi daleko odmakao (ili opstao) sa svom svojom verom, voljom, jakim emocijama, mentalnom disciplinom itd. Dakle, dok ne postaneš bretarijanac ili eterično biće koje se hrani svetlošću i idejama, želim ti na žiro-računu dovoljno keša makar za minimalnu potrošačku korpu jebiga. Naravno, ako izgubiš posao bilo bi dobro da potom ne izgubiš i razum/partnera/nadu, pošto znamo da shits usually don't come alone...
Zatim. Ako pišeš poeziju ili prozu ili blog, želim ti da u 2010. pišeš bolje. Ako sviraš violinu ili harfu ili kontrabas, želim ti da u 2010. savladaš još neki lep instrument. Ako si nesrećan, želim ti da u 2010. budeš manje nesrećan. Ako si usamljen, želim ti da u 2010. budeš manje usamljen. Ako si na ivici samoubistva ili ludila, želim ti da u 2010. nađeš ljubav svog života. Ako si preosetljiv, želim ti da u 2010. nađeš oazu mira u kojoj će tvoja čula biti manje zlostavljana. Ako si hiperfasciniran sobom želim ti da u 2010. izađeš iz tog muzeja sebe, i postaneš plemenitija osoba, svesnija drugih bića i stvari. A ako si autodestruktivan tip, želim ti da se u 2010. samopovređuješ nežnije i blaže. Toliko. Cheers, and happy happy new 365 days and nights of 2010.
P.S. I sada, kad nova godina samo što nije, a mesec kao sjajno oko i dalje analizira i tebe i mene, poslušajmo ovo:
Julija
kada je Čajkovski bio mališan, često se prevrtao po postelji i unezveren budio u noći jecajući - "muzika, ah ta muzika!". eto koliko muzika ume da bude surova, koliko duboko da se uvreži, i razdvoji te od svakodnevnog života.
ok, imam sreće pa nisam Čajkovski, mirno spavam i ne jecam u noći. i nisam još uvek okitio novogodišnju jelku (čekam da ponovo padne sneg), ali volim da zasviram i zapevam, od toga mi oči zacakle. i ovo sivo nedeljno popodne proveo sam bez stenjanja i jecanja, bez romorenja, bez uzdaha na usnama, u društvu svoje nove prijateljice, mandoline Julije. Julija ima zvonki zvuk i lep sustain. razmak između žica i pragova joj je malo viši nego što bi trebalo, pa moraš dobro da stisneš, ali tonovi koje proizvodi su čudesni. bilo šta da odsviraš na njoj deluje sjajno, nekako tužno, molski, suptilno treperenje tih 8 žica. mandolina je očito instrument namenjen čoveku koji bi da tiše i delikatnije komunicira sa sobom (ili svetom oko sebe) od čoveka za bubnjevima ili čoveka sa gitarom.
play
nema puno doživljaja koji se mogu porediti sa
onim kada čovek muzicira
svojim prstima, ili glasnim žicama, dlanovima, svojim dahom, usnama, ili nekim
drugim delom tela.
gitara, popularni narodni instrument koji svi sviramo, je sjajna, naravno.
taj prost i human i portabilan komad drveta osposobljen da proizvodi tonove.
recimo, ono kad levom rukom uhvatiš neki moćni akord tipa Ddim7 a desnom opališ po žicama. pa rezonatorska kutija zavibrira i zapljusne te taj zvuk. wow.
ipak, njena (gitarina) konstrukcija nameće ograničenja i
ti na kraju shvatiš da sa klavirom dobijaš duplo više svirke za svih deset prstiju,
pošto - za razliku od gitare - možeš istovremeno da izvodiš i svoje moćne dim7 akorde, plus melodiju. uz to, na klaviru, lakše nego na gitari, provališ muzičku teoriju, zbog te njegove ful preglednosti. ako si apsolutni laik, da bi na gitari odsvirao C-dur i A-mol skale, morao bi par sati da učiš šta i kako. dok na klaviru, C-dur i A-mol skale odsviraš veoma brzo i lako: samo spustiš kažiprst na dirku C i prevučeš ga preko 12 susednih belih dirki udesno...
i tako, tek je prošlo nekoliko sedmica, a ja sam, eto, očaran
ovom malom crvenom klavijaturom sa dve oktave, na stolu ispred mene, i
kada bi mi je neko oduzeo, ili
kada bi neko na nju prolio oranž-đus, ili
kada bi je liliputanci odneli dok spavam
mislim da bih jauknuo.
prsti i sneg (i siluete)
znači, sneg. znači, Zemun se beli zavejan. znači, sediš u sobi nad Behringer MIDI klavijaturom i praviš prve korake na klaviru. razlažeš septakorde, ali ne baš kako bi trebalo. grešiš, promašuješ, proizvodiš disonancije. crne dirke prave ti najveće probleme. šta ćeš, prsti se još uvek nisu dovoljno opustili. samo polako, kažeš sebi, ništa ne dolazi preko noći i svemu treba dati vremena - vozovima, ružama, borovnicama, udvaračima, padobranu, vodi, vatri, snegu, tvojim prstima.
ustaješ iz fotelje, prilaziš prozoru, spuštaš šake na radijatore. vreli su. sneg pada još jače. samo pahulje i pahulje i pahulje jebiga. ali hej, napolju mora da je lepo, u toj tami ukrašenoj snegom i svetiljkama i siluetama blagih devojaka. mogao bi da se utopliš, nabaciš šal i kapu, procunjaš po kraju uz B.B. Kinga. da, to ne bi bilo loše. ti, šetnja, B.B., tamni prohladni vazduh, sneg, te (tajanstvene) siluete...
ćao, gde si
tu sam. sedim u kancelariji, nad ovom tastaturom, i ljuštim mandarinu. i dalje kupujem one klavijature i akustičnu gitaru iz prethodnog unosa. spremam se da kitim jelku i pomalo razgledam novogodišnje ukrase po policama kineskih radnji. ponekad šetam foggy zemunskim kejom i interpretiram numere Džordža Geršvina. ponekad ne. ponekad sedim u sobi i analiziram tapete. a ponekad napravim vitaminsku salatu: narendam jednu cveklu, jednu šargarepu, komad bundeve, komad kupusa, malo rena; zatim dodam beli luk, ljute paprike, jabukovo sirće i maslinovo ulje. živim život svakodnevnog lika iz komšiluka. i dalje puno slušam Bjork i Pola Velera, ali i novi album američkog free-jazz sastava Slayer, "Svet oslikan krvlju". veoma kvalitetno izdanje koje vraća nadu u free-jazz. posebno bih istakao izvedbu vokalnog soliste, Toma Araje. Tom i njegov glas stare dostojanstveno i nežno, kao neko dobro vino ili Stradivarijeve violine.
prigušena svirka
nisam pisao nekoliko sedmica a mislim i da narednih neću (pisati). slobodno vreme provodim uz muziku, uz Pola Velera i Bjork i Steel Pantherse. isto tako, muvam se po radnjama muzičkih instrumenata. tražim ozvučenu akustičnu gitaru i klavijature, zgodne za amatersko komponovanje i prigušenu svirku u razneženim i nerazneženim noćima. razmišljam i o časovima solo-pevanja. pa da budem zemunski Terry Callier, da se moj baršunasti bariton širi sa travnatih stazica oko Ušća u letnjim noćima...
eto. tako to valjda ide kad si konstantno okružen nečim - poprimaš njegova svojstva. kada si u braku, tokom vremena stičeš crte i osobine svog partnera. a kad je muzika u pitanju, postaješ i sam pomalo zvučna vibracija, nota, akord ili violinski ključ jbg. i dobro je to, promeniti kurs, zastati, rotirati malo te opsesivne hobije. to pomaže - osvežava nas, čuva nas da ne odlepimo. da ne odlepimo za pisaćim stolom, ili sortirajući poštanske markice, ili analizirajući leptire kroz lupu, ili čučeći u nekom zaklonu čekajući da se pojavi vepar.
ako postoje jutra...
17. novembra 2009. Zemun izgleda sjajno pod prepodnevnim suncem, dok ga posmatraš sa Gardoša ili onog vidikovca na Muharu, na kraju Bregovite ulice. i ako postoje jutra u kojima ne bi trebalo umreti, ovo je svakako jedno od tih.
naravno, postoje dramatična podneva, i postoje noći neurastenije, i postoje jutra panike; ali i jutra lagodnosti. kada u 7:30 koračaš ka poslu kroz Bregovitu, a imaš utisak da je to Sve - ti zraci sunca, i taj vazduh, i to rumeno lišće pod tvojim patikama, i taj narandžasti mačak što čuči u travnjaku među ružama, i ta muzika u tvojim bubicama. i da izvan tog Sve, ne postoji ništa; nikakva važna Ideja ili Supstanca (izuzev, možda, Devojaka...).
i onda, pri kraju Bregovite, eto ga taj miris u zraku. miris šećera i rendanih jabuka i cimeta, i testa umešanog sa puterom; i sve to zapečeno u rerni. i nastaviš dalje, do kraja Bregovite. tu postoji nešto kao vidikovac, mesto sa kog možeš da vidiš dobar deo Zemuna i Dunav. zastaneš, malo odmeditiraš u zracima sunca. dođe onaj mačak i stane ti na patiku. čučneš, pogladiš ga po glavi. potom se uspraviš, natrag ramenima i slepoočnicama prema nebu. i pomisliš kako su ovakva jutra vrlo nezgodna za umiranje, a vrlo zgodna za žmirkanje u sunce i preslušavanje sastava kao što su Fleet Foxes ili Augie March.
onda se spustiš kaldrmom sa tog uzvišenja, do Bežanijske ulice, gde postoji jedna pekara na uglu, kroz čiji izlog možeš povremeno videti komade pite sa višnjama posute šećerom u prahu.
povređivanje nepoznate devojke u T.C. Banjica
iskoristiću ovaj unos da postavim link ka pesmi o incidentu koji se, pre nekoliko godina, zbio u T.C. Banjica. pesma je nastala po istinitom događaju; naravno, naknadno malo našminkanom da bi izgledao interesantnije. elem, bilo je to neko decembarsko veče, i vladala je ta tipična praznična atmosfera, trka kroz šoping molove, ulice okićene lampionima, plus taj pojačan osećaj usamljenosti i nevoljenosti u grudima, pa i uzaludnosti bilo kakve borbe. ali da ne skrećemo sada u digresije o samoubistvu, o njemu će biti više reči u narednim unosima. dakle - bilo je to snežno decembarsko veče, i izlazim iz tržnog centra Banjica noseći sve te kese u rukama. i snažnije nego što treba gurnem vrata ne primetivši devojku u crvenoj perjanoj jakni koja sa suprotne strane upravo poseže šakom ka kvaci. i vrata je tresnu po prstima, a ona se ledi u mestu. nebo joj se cepa u očima a lepo lice krivi u grimasu bola. spuštam kese i prilazim joj da se izvinim.
no ona me, revoltirana, zaobilazi bez reči i ulazi u tržni centar. posmatram je kako odlazi i odlazi sve dok se njena crvena perjana jakna ne stopi sa masom. potom se vraćam svojim kesama, podižem ih sa poda. vrlo obazrivo otvaram vrata da ne povredim još nekog, zatim izlazim iz tržnog centra i koračam ka autobuskoj stanici, a pahulje snega padaju. i to je to. i ne znam zbog čega sam se toliko zamislio izlazeći iz tržnog centra, uglavnom, jedna nepoznata devojka u crvenoj perjanoj jakni bila je žrtva moje neodgovorne nepažnje. žao mi je što sam joj naneo bol ali nisam namerno, odlutale mi misli jebiga. eto, makar je iza incidenta ostala pesma, neki trag u prostoru i vremenu. to je dobro, jer često ne ostane ni to, nego sve ubrzo utone u totalni zaborav. i pomenuti link ka pesmi:
povređivanje nepoznate devojke u T.C. Banjica
smeh u vrelom pesku na vrhu neke dine
u redu, vreme je za jedan zapaženiji unos pod nazivom: "Paranormalni svetionici moga srca govore mi da si blizu".
jbg, vizuelni izgled bloga bitno se poboljšao uvođenjem te otmene kombinacije, "sivo-plavo". sada bi bilo sjajno kada bi se poboljšali i unosi; eksploatisanjem interesantnijih naslova, nizova reči, tema, osećanja itd.
dobro, dok reči, emocije i ideje ne posložiš interesantnije, tu je youtube servis. evo jedan kolaž zgodan za meditaciju/tihovanje/relax, ali i za podizanje temperature organizma. možda bi ga trebalo emitovati beduinima (preko velikih video-bimova posađenih u pesak) da im olakša one njihove nehumane pustinjske noći. naravno, nisu beduini jedini kojima zubi vrlo brzo zacvokoću nakon zalaska Sunca - tu su i eskimi, sibirci, laponci, lovesuffering creatures itd...
oke. dakle, ovo bi trebalo da overe svi beduini/monasi/jogini/lame/bramani/shamani među mojim čitaocima, ali i svaki čitalac kome bi dobro došlo još nekoliko celzijusa dok čeka Sunce, ili dok čeka šest purpurnih zvezda, ili dok čeka smeh u vrelom pesku na vrhu neke dine, ili dok čeka da mu paranormalni svetionici srca objave da je, eto, (Ona/On) blizu:
siva i plava i tvoje osetljivo dupe
ceo dan čačkao po templejtu bloga, i sada ću da stanem. prošla je ponoć i to je pravo vreme da čovek kaže - stop, dosta je bilo. i ne samo to. tada, u ponoć, kao da se nešto dogodi sa nama. skliznemo u taj zatomljeniji režim funkcionisanja. postanemo noćna bića, osetljivija, misaonija, tamnija, mekša. to je lepo: počneš sve bolje da registruješ - bol, kapljanje česme, čak i cijukanje miša.
eto, preslušavam Tori Amos, ali slabo mi ide. u redu, Tori ume da komponuje poneku lepu numeru ali opšti utisak je... onako... bled...
poslednjih sedmica, provalio sam da mi je naporno da komuniciram sa ljudskim bićima. malo sam se valjda izgubio, pa se to odražava i na interakciju sa svetom. i često dolazi do te organske reakcije čim zastanem da popričam sa nekim. možda tripujem, ali delovi tela se redom bune:
pa duša insistira - molim te, spasi me!
a uši vape - pobogu, zaštiti nas!
dok dupe sugeriše - bežimo, bežimo!
jebiga. voleo bih da imam veselije i otpornije organe, manje sklone nekom eskapizmu. ali, šta sad. ako me smore svojim prenemaganjem, uvek je tu dobra stara transplantacija...
ipak, nisam nezadovoljan novim izgledom bloga. kao što se može videti, preovlađuju dve boje: siva i plava. mislim da se njih dve baš lepo slažu. sivo-plava: zvuči kao neko novembarsko more. otmena kombinacija, za otmene oči čitalaca.
narandže, zaljuljane u krošnjama
bio je to pristojan hotel
sa tri ili četiri zvezdice
na grčkoj obali, u okolini Soluna,
i tog prepodneva sedeo si na terasi svog apartmana nad
malim voćnjakom u kome su dominirala
stabla narandži i
more je hučalo negde iza tvojih leđa a ti
se gušterisao na suncu. i zavoleo si tu terasu, bila je svetla i
tiha. i prostrana, veća
od celog apartmana ili blizu da to bude.
bio si jedan od 50 studenata Više Poslovne škole
koji su tog leta 1994., dobili mogućnost da
provedu 10 dana u Grčkoj i
svi troškovi puta i smeštaja bili su pokriveni, a
tebi je ostalo
samo da se snađeš za džeparac.
u apartmanu levo od tebe odsele su
dve koleginice
i u apartmanu desno odsele su
druge dve koleginice.
i koleginica iz apartmana levo
izvirila je na trenutak i
upitala te je da li bi hteo da igraš jamb
a ti si rekao
izvini radije ne bih,
i onda se ona povukla a ti se
još malo gušterisao.
potom je iz apartmana sa desne strane
izašla druga koleginica
u tom fino pripijenom kupaćem kostimu
i upitala te da li bi popio kafu sa njima a
ti si se opet izvinio i bilo je isto kao i sa prvom koleginicom.
i potom si još neko vreme samo sedeo na toj terasi
nad malim voćnjakom
u tihom prepodnevu,
more je hučalo negde iza tvojih leđa
a plodovi narandži blještali na suncu i
postojalo je
u vazduhu još nešto
nešto kao
privid
vetra?
kokice i cimet
nisam siguran za matorce, ali mališani će biti oduševljeni ovom informacijom: u Zemunu pada sneg. ne mogu baš da ga vidim pošto su sve roletne na kancelarijskim prozorima spuštene, ali jasno možeš da ga registruješ čulom sluha - vetar ga nanosi u staklo i to je zvuk kao kada kokice puckaju i otvaraju se tokom prženja. na trenutak sam ustao i otvorio najbliži prozor i - gle, stvarno pada. veje u nanosima ali se ne zadržava na tlu.
i tako, izgleda da će zima ove godine biti nalik onim dobrim starim, gotovo zaboravljenim, zimama - sa obilnim snežnim padavinama, zavejanim putevima, promrzlim prstima, srećnim očima i mnoštvom ugodnih cimetastih noći...
sajam knjiga
bio na sajmu knjiga, problejao halama, smorio se cenama i atmosferom lažne uzvišenosti, kupio second-hand Kafku i Harmsa, pojeo tri jabuke, napustio sajam, prošetao do Brankovog mosta, ušao u petnaesticu, čitao Harmsa držeći ga u levoj ruci a desnom se pridržavao za šipku iznad glave, smejao se (naročito kada nekog lika konj klepi repom preko face a njemu naočare odlete u žbunje), izašao iz petnaestice, ušao u bio-radnjicu u Prvomajskoj ulici, kupio beskvasni raženi hleb plus zubnu pastu na bazi gline, izašao iz bio-radnjice, prošetao novih 300 metara do svoje zgrade, popeo se na 7. sprat, otključao bravu i ušao u stan, raskomotio se, uključio komp i muzički sistem, popio čašu piva, iskulirao, ručao beskvasni hleb i kozji sir i beli luk i ljute papričice, dremnuo u fotelji, probudio se, umio, popio nes-kafu, odblejao još malo pred kompom, popričao telefonom sa bugi-vugijem i poslao joj na mejl neke video-klipove, popio još jednu čašu piva, spustio komp u stand-by režim, meditirao uz fotografiju velikog žutog cveta na zidu, oprao zube onom pastom na bazi gline, skinuo se, legao, prekrio se, prelistao još malo Kafku, zevnuo, odložio Kafku na tepih, isključio muzički sistem (daljinskim upravljačem), utulio lampu, prevrnuo se na stomak, zatvorio oči, zaspao.
književno vrednija šetnja zemunskim parkom
ovo dole je jedan unos od nedavno, tako modifikovan da sada sadrži izvesnu književnu vrednost. u ovakvom obliku bi verovatno bez većih problema mogao da ode u neku štampanu knjižicu, ili se pojavi na konkursu za kratku priču. a možda bi mogao da osvane i na nekom sajtu specijalizovanom za književnost sa ovih prostora, što da ne.
u pitanju je unos od pre nekoliko dana, "pre šetnje zemunskim itd.". osnovne izmene: odstranjen doktor (nažalost morala je da ode i Silvija Plat sa njim u paketu). Zdravku dato normalno prezime (Marić), umesto prethodnog, šarlatanskog. odnos između Laure i Zdravka zahlađen, i vraćen u okvire svakodnevne uzdržanosti/nezainteresovanosti, da bi izgledao realnije. naracija prebačena iz trećeg u drugo lice jednine. to drugo lice je fin kompromis između prvog i trećeg. pripovedanje u prvom licu je često odbojno, čitalac ima utisak da prati monolog nekog samodopadljivog dripca. treće lice isto tako nije najsrećniji izbor, tada bude kao da se radnja odvija tamo negde, iza nekog brda. drugo lice je fino među-rešenje. zbog svih onih "ti", "tebe", "tvoj" kojima te autor konstantno zrači, pa imaš (čak i ako to ne želiš) utisak da je veliki deo tebe utkan u tu priču, ili da je veliki deo priče utkan u tebe, itd.
i tako... naravno, nije ovo još gotovo. sigurno će tu da padne dodatno kresanje. plan je da, na kraju, od posete poliklinici kbc Zemun ostane jedna fina pesma. dobro, videćemo šta i kako dalje. da bi se postiglo na kompakciji verovatno će broj kopči u prstu biti sveden sa 3 na jednu: ceo taj proces, vađenja kopči i kopanja kroz najlon i meso, prilično je uznemirujući i mučan, pa će to biti sažeto i ublaženo. autor bi, isto tako, najradije eliminisao Zdravka iz zapisa. nažalost to neće ići tako lako zato što je jedan njegov prst dosta upleten u akciju. možda odstraniti Zdravka a ostaviti samo njegov prst? pa da prst leži u lokvici krvi preko belog čaršafa na bolničkom krevetu, a Laura i sestra skalpelom kopkaju po njemu i izvlače mu crevca pincetom. deluje zanimljivo. videćemo... za sada neka ostane ovako, i sa Zdravkom i sa prstom. možda će leteti Laura, pošto je odnos između nje i Zdravka ionako do te mere zahlađen da je postao beznačajan. eto. bilo bi sjajno ako bi i ova, poboljšana i književno vrednija, verzija bila primljena i čitana kao i prethodna.
PRE ŠETNJE ZEMUNSKIM PARKOM
(autor ovaj književni unos, kao i sve njegove naredne verzije, poklanja bugi-vugi biću, pa da se ono obogati od njega i potom živi opušteno i nasmejano)
bila je ta poseta poliklinici KBC Zemun.
i odeljenje opšte hirurgije i traumatologije.
i sav taj svet što stoji ili sedi po hodnicima, čekajući medicinsku intervenciju.
i ta devojka, u roze kožnoj jakni i roze patikama, naslonjena na zid.
i ti, sa tim teget končićima u svom prstu, dok stojiš naslonjen na zid preko puta te devojke.
končiće treba izvaditi. najlonski su, nalik onim strunama za pecanje.
i sada si tu, naslonjen na zid. čekaš da se to vadi.
i posmatraš tu devojku. podseća te na Ivu Štrljić, a ti si Ivin obožavalac.
i zatim te prozovu. ulaziš u ordinaciju, medicinska sestra te dočekuje na vratima. gleda u karton. ta gospođa, grubog bokserskog lica. ali ne mogu sva bića da imaju skladnu fizionomiju.
- Zdravko?
- da.
- pa dobro, izvoli Zdravko uđi.
i uđeš. i tu su dve prostorije. soba za prijem i soba za intervencije. sestra te odvodi u sobu za intervencije, kaže ti da sedneš na krevet. iza paravana se pojavljuje devojka u belom mantilu. bleda put, tamna kosa, ljubazno lice. stažistkinja, verovatno. prilazi krevetu na oko metar, zatim zastane. trema, valjda.
- Laura, priđi još malo pa da pogledamo - kaže joj sestra.
i Laura priđe.
podižeš prst, objašnjavaš u čemu je stvar. eto, u prstu su ti teget končići. tu su više od nedelju dana. i sada bi bilo dobro izvaditi ih.
- u redu, Zdravko Mariću - kaže sestra.
ima nešto u tome, kad te tako oslove punim imenom i prezimenom. kada prvo kažu tvoje ime, zatim i tvoje prezime. ima nešto u tome što - ne znam - razneži. a kada bi prvo izgovorili tvoje prezime, to već ne bi bilo to. ali, prvo ime, pa potom prezime, baš tim redosledom, e, to je prava stvar. još ako izgovore to - onako - prividno ozbiljnim glasom a u suštini bi svakog časa mogli prsnuti u smeh... e, to je onda najbolje.
i sestra zatim uzima makaze iz tacne sa hirurškim instrumentima. zaseca flaster i gazu. uklanja ih i baca u posudu nalik pljuvaonici, među ostale medicinske otpatke, braon i žute i tamnocrvene boje. i pojavljuje se ranica. ne izgleda loše. kao neka mala japanska bonzai ruža. to je sve što je ostalo iza one ciste koja se tu nalazila mesecima. bilo bi sjajno ako bi to tako moglo uvek: da iza događaja i stvari (raznih stepena neprijatnosti) ostaju male bonzai ruže.
- ajde, Laura, pokušaj ti da ukloniš končiće - kaže joj sestra.
ali Lauru je paralisala trema. deluje kao da bi se najradije vratila iza onog paravana i navukla zavesicu za sobom.
- ajde, samo polako, možeš ti to - ohrabruje je sestra.
- samo napred, Laura.
- pa dobro, da probamo - kaže ona, i uzima skalpel.
sestra pincetom zahvata prvu kopču i podiže je. Laura pokušava da preseče kopče i prekine kontakt kože i končića. ne ide. pogrešno zasecanje. i onda bol. ali još malo zarivanja skalpela u najlon i meso, i prva kopča biva uklonjena. zatim sestra i Laura prelaze i na preostale dve kopče.
- jel te ovo boli? - pita Laura, posmatajući prst i bockajući ga vrhom skalpela. da, to te boli.
- pa možda malkice ali baš malkice.
i onda još Laurinog zasecanja kroz najlon i tkivo. i to te boli.
i tako, polako, sve tri kopče bivaju ukonjene. ali zaostala su ta dva končića u dubljim slojevima tkiva. sestra uzima pincetu i zariva je u ranicu. dole, do tih dubljih slojeva. i opet bol.
a ona nikako ne uspeva da izvuče končiće. duboko su. operiše po toj ranici, bez efekta. ali njene oči kao da govore - hej, sori... i to pomaže... ta saosećajnost u pogledu... to grubijansko boksersko lice toplih očiju... iz njih zrači nemoć, ali - prijateljska.
- a jel te ovo mnogo boli? - pita Laura.
- pa možda malkice.
- to teget možda nije končić, nego trag boje koju je končić ispustio! - kaže sestra. potom pincetom kopka još malo oko tog traga.
- jel te boli?
- pa možda malkice. i vadite mi sve te končiće odatle, nemojte da ostane neki unutra pa da se zagnoji!
morao si da nastupiš sa te dramatične pozicije ugroženog. iz nekog razloga, dame su bile spremne da odustanu. zamor, valjda. i kod tebe je nastupio, zamor. odustao bi i ti, samo da taj prst nije bio tvoj.
i nekako bivaju uklonjeni i preostali končići, iz tih dubljih slojeva. i svima je laknulo. sestri, Lauri, svima. čak ste i spontano poludeli. malo.
- tra la la! u jeeeee! - infantilna reakcija, ali šta da se radi. i tako ordinacija na trenutak biva pretvorena u vrtić.
u redu, gotovo je, može da se odahne. i odahnuli su. Laura, sestra, svi.
sestra ti previja prst. preko zavoja lepi flaster i višak odseca makazama.
izlaziš iz ordinacije, u hodnik, među sav onaj svet što tiho sedi ili kruži ili stoji, i čeka.
više nema roze devojke koja podseća na Ivu, naslonjene, na onom mestu.
prilaziš šalteru da podigneš zdravstvenu knjižicu i platiš participaciju.
tu ti se slošilo. neka zakasnela reakcija organizma na sve ono u sobi za intervencije.
osećaš se loše, baš loše.
jutarnja nes-kafa sa mlekom i fruktozom, njiše se u želucu. svetlaci pred očima itd.
iako ošamućen, uspevaš da platiš participaciju. i da preuzmeš kusur.
i da pokupiš zdravstvenu. i da izađeš iz poliklinike.
iz nekog razloga stegao si šakama na grudi svoj plavi ranac.
valjda da se pridržiš za njega ukoliko počneš da padaš u nesvest.
uspeo si i eto te napolju, na vazduhu. udišeš ga. prija ti taj vazduh, oktobarski i svež.
mlaz bezbojne i tople i guste tvari uliva se u tebe kroz usta i nozdrve.
to se onaj život, koji te na kratko napustio, ponovo vraća, kao kada pustiš video-zapis unatrag.
iza oblaka nad Prvomajskom ulicom probija se sunce.
topli zraci padaju na trotoar, na opalo lišće ispred zgrade poliklinike, na vatrogasni dom, na tebe. izgleda da se ipak nećeš onesvestiti. prebacuješ ranac preko leđa. silaziš do ivice kolovoza. gledaš levo i desno, proveravaš nailazi li neko vozilo. ide jedan autobus. petnaestica, stiže iz pravca Karađorđevog Trga. udaljenost oko stotinak metara. ne žuri mu se. odlučuješ da sada može, da je dovoljno bezbedno. prelaziš ulicu.
smislio si da prošetaš zemunskim parkom, dok se telo još malo ne konsoliduje.
prolaziš kroz rupu u živoj ogradi, stupaš patikom na mokru travu. i eto te u zemunskom parku.
devojka i noć
sedela je u svom stanu
u Mileševskoj ulici, u 23:45, nad projektom u AutoCAD-u,
i pomislila da bi joj sada prijala jedna mala šetnja
iako posao za tu noć još uvek nije bio završen.
ipak, u 1:50 iza ponoći ponovo je pomislila
da bi joj mala šetnja sada definitivno prijala
bez obzira na posao.
mala šetnja i jedno hladno pivo, to bi mi
prijalo, pomislila je i ustala od radnog stola.
izašla je iz stana, strčala niz stepenice, pa
preko ulice, do obližnjeg dragstora.
koji, iz nekog razloga, nije držao pivo.
pa gde ovde drže pivo? - upitala se, razgledajući rafove.
i onda je shvatila: e pa, mislim stvarno ste nesposobni!
okrenula se i napustila to nesposobno mesto.
i sada je sve naokolo ponovo bila noć, i
Mileševska ulica u tami. napravila je nekoliko koraka,
pa je tako i ona sada bila
u tami. i pomislila je, tu u tami - hej, pa odlično je ovo, niko
ne zna da si tu! nisam pogrešila što sam odlučila da prošetam,
prijaće mi ova šetnja,
a pivo ću uzeti na drugom mestu,
šta se može kad je ovaj dragstor tako nesposoban!
i zatim se zaputila prema čuburskom
parku koračajući kroz tamu. pa kroz polutamu. pa
kroz svetlo. polutamu. svetlo. i zatim
ponovo kroz tamu i tada niko ne bi znao da je ona
tu.
a sviđali su joj se:
duhoviti, Brač, brokoli, Denil Harms, eterično ulje mente, francuski
(jezik) itd. i još uvek joj se sviđaju. a tu je i to neizbežno pitanje: topline.
eto, to bi bilo fino: ako bi imalo nešto da je
greje. u redu. sada samo otkriti (i dovući)
stvari i pojave i bića koja će joj to dati.
a negde je načula da će Mars
te noći biti tako blizu Zemlji da će čovek
moći da ga ugleda golim okom, i ta mogućnost joj se
dopala i pomislila je - ha, Mars, ako me budu
pozvali, ja bre odoh!
i odlučila je da bre hoda sporo, da od tog trenutka
ta šetnja bre bude što je moguće manje brza, da
pokuša da zaboravi na posao, da
pokuša da ugleda taj Mars na nebu, i da
se usredsredi na samo bre lepe stvari,
na stvari koje nas vode kroz svetlo i tamu
dok u 2:15 iza ponoći hodamo po Vračaru pokušavajući da ugledamo Mars.
zastala je kod dragstora br. 2 i taj je bio
sposobniji. otvorila je jedan od visokih frižidera u
kome su stajale posložene raznobojne flašice i
bez premišljanja posegnula rukom ka srebrnoj limenci.
sjajno što imaju Srebrno, ono mi se najviše dopada, pomislila
je iza srećnih očiju,
zatvarajući vrata frižidera.
otišla je do kase i platila i, zatim, pored gajbica sa voćem,
iz neonskog svetla sposobnog dragstora br. 2
vratila se natrag u noć.
otvorila je limenku potezom kažiprsta,
čuo se karakterističan prskajući zvuk i
i oko njenih prstiju stvorilo se nešto pene.
skupila je usne u položaj za zviždanje, podigla
limenku do lica i zatim usrknula sve
to nešto pene.
naslonila se na vitrinu za sladoled, i
posmatrala male insekte dok kruže oko uličnih svetiljki,
i slušala noć kako diše svuda naokolo kroz krošnje drveća, i
zaključila da je ovo možda jedna od
najlepših noći kojima je bila u prilici da prisustvuje.
još ako bih uspela da ugledam taj Mars - e, onda će ova noć
svakako preuzeti
primat.
pa čekaj, pomislila je, čovek ne mora da zuri u nebo da bi
ugledao Mars, Mars možeš da ugledaš na raznim
mestima - i u tebi, ili u nekom ko ti se sviđa, pa čak i
u tvom stanu u Mileševskoj ulici možeš da ugledaš Mars, kako
kao sjajna crvena kugla lebdi nad parketom u
vazduhu aromatičnom od
eteričnog ulja mente,
pa zar ne?
i zatim se otisnula sa vitrine
i nastavila da hoda, i pijucka svoje pivo (u 3:02 iza ponoći)
zamišljena nad tim čudnim stvarima što nas
nevidljivim dlanovima poguruju napred (kroz svetlo i tamu)
sporo bližeći se čuburskom parku.
pre šetnje zemunskim parkom i kraj Silvije Plat
bila je ta poseta poliklinici KBC Zemun.
i ta čekaonica puna sveta sa zdravstvenim problemima. a nijedan prozor.
i ta devojka u roze kožnoj jakni i farmericama i roze patikama, naslonjena na zid čekaonice.
i on, sa tim teget končićima u svom prstu, naslonjen na zid preko puta te devojke.
te končiće treba izvaditi. najlonski su, nalik onim strunama za pecanje.
i sada je on tu, naslonjen na zid. čeka da se to vadi.
i posmatra tu devojku kada ona njega ne posmatra. podseća ga na Ivu Štrljić, a on je Ivin fan. i ne uspeva da ustanovi vrstu i ozbiljnost njenog zdravstvenog problema. sve na njoj izgleda onako, baš kako treba.
i zatim ga prozovu. ulazi u ordinaciju, sestra ga dočekuje na vratima. gleda u karton.
- Zdravko?
- da.
- pa dobro, izvoli Zdravko uđi.
i on uđe. i tu su dve sobe. soba za prijem i još jedna. ta druga, to je soba za zahvate. u sobi za prijem sedi taj dasa u belom mantilu i čita novine. sestra odvodi Zdravka u drugu sobu i kaže mu da sedne na krevet. iza paravana se pojavljuje devojka u mantilu. bleda put, tamna kosa, ljubazno lice. stažistkinja ili tako nešto. prilazi krevetu. Zdravku je drago što je ona tu; taj bledotamni cvet iznikao kroz pukotinu nade u sumornom ambijentu ordinacije. ipak, vidi se da joj je nelagodno, napeta je. zašto, zar zbog tog prsta sa teget končićima?
- Laura, priđi da pogledamo - kaže joj sestra. tako dakle: Laura...
Zdravko podiže prst i izlaže Lauri i sestri u čemu je stvar. eto, u tom prstu su ti teget končići. tu su već deset dana. i sada bi ih trebalo maknuti.
- u redu, Zdravko Radioaktivniću - kaže sestra, uzimajući hirurške makaze.
ima nešto u tome, kad te tako oslove punim imenom i prezimenom. kada prvo kažu tvoje ime, zatim i tvoje prezime. ima nešto u tome što smekšava. a kada bi prvo izgovorili tvoje prezime, to već ne bi bilo to. ali, prvo ime, pa onda prezime, baš tim redosledom, e, to je prava stvar. još ako onaj ko to izgovara izgovori to, onako - prividno ozbiljnim tonom ali bi isto tako svakog časa mogao prsnuti u smeh... e, to je onda još bolje.
sestra potom hirurškim makazama zaseca flaster, i uklanja ga zajedno sa gazom sa prsta. flaster i gazu potom baca u posudu nalik pljuvaonici. među ostale medicinske otpatke, braon i žute i tamnocrvene boje. i pojavljuje se ranica na prstu. ne izgleda loše. kao neka mala japanska bonzai ruža. to je sve što je ostalo od one ciste koja je bridela i dosađivala mesecima. ali nije to sve. i dalje su tu teget najlonski končići. te tri bionerazgradive kopče.
i taj mrmot što čita novine u sobi za prijem. to je doktor, kaže sestra.
i kaže Zdravku da ustane sa kreveta i ode do doktora da pogleda prst.
i on ustaje i odlazi u sobu za prijem. tu su te novine, raširene u zraku.
iza njih viri teme glave i nešto razbarušene tamne kose.
- pa, kako vam ovo izgleda? - pita Zdravko, podižući prst.
iza novina izranja doktorova glava. zgodan je. bljesne njegovo skladno lice. baci letimičan pogled na bonzai ružu i konstatuje da je sve to, oko prsta, u redu. i to je sve. Zdravko odlazi natrag u sobu za zahvate. da se ponovo popne na krevet. da sedne na njega. a onda da se, onako, polako, pokretima kukova i zadnjice, kao neki medvedić, još malo pomeri preko dušeka. bliže Lauri...
- hajde, Laura, pokušaj ti da ukloniš končiće - kaže joj sestra.
Laura hoće-neće. skolila je trema i ta napetost. deluje kao da bi najradije pobegla natrag iza onog paravana i namakla zavesicu za sobom. dobro, tu je i taj prst. možda je on malo ozračio Lauru svojim mračnim talasima.
- ajde, samo polako, možeš ti to - ohrabruje je sestra.
- samo napred, Laura.
- pa dobro, da probamo - kaže ona, i uzima skalpel.
potom sestra pincetom zahvata prvu kopču i podiže je. pritom podiže i deo okolne kože pa se tako formira ružičasto ispupčenje u prstu. Laura pokušava da preseče kopče i prekine kontakt kože i končića. ne ide. pogrešno zasecanje. ranica počinje da emituje bol. aj-jaj. uh, uh.
ima i malo krvi, i još neke žućkaste tečnosti, nalik istopljenom kačkavalju. pa izgleda kao da je preko prsta kanulo nekoliko kapi sosa za špagete (ili sosa za špagetiće, ako će taj sos koristiti neka mala bića u čijem mini-svetu su svi špageti dužine ispod 1 cm).
još malo zarivanja vrha skalpela u najlon i meso. i prva kopča nekako biva uklonjena. a medicinska sestra je gospođa srednjih godina. u pedesetim ili tako nešto. nedepiliranih podlaktica, grubog bokserskog lica. Zdravko uočava neku saosećajnost na tom licu, u trenucima dok ona kopka pincetom/nožićem po bonzai ruži na prstu. naravno, ne mogu sva bića da imaju skladnu facu kao onaj doktor tamo, iz sobe za prijem. kad imaš sreće da ti priroda podari fizički sklad, olakšano ti je puno toga. često je dovoljno samo da tako sediš negde i budeš lep. i svi se primaju na tebe bez obzira šta radio. i ne moraš da brineš da li će tvoje kulovsko ponašanje ugroziti tvoj status, pošto - neće. devojke se i dalje primaju, momci se i dalje primaju; i primaju se više nego kad si uljudan i korektan. čak te i sunce nekako nežnije obasjava kad si lep, i onda, povrh toga, još i kulov.
sestra i Laura polako seku i preostale dve kopče.
- jel te ovo boli? - pita Laura, posmatajući prst i bockajući ga vrhom skalpela.
pa boli ga, naravno, ali odlučio je da to prećuti Lauri. uostalom, šta može da kaže: Laura, boli, daj bre lakše malo?... - pa ne može to da kaže.
- pa možda malkice ali baš malkice - kaže joj.
i onda još Laurinog zasecanja kroz najlon i tkivo. aj-jaj. uh, uh. ali njeni prsti, noktiju lakiranih u crveno, su dugi i ženstveni i beli. i u drugim, srećnijim okolnostima, verovatno neizmerno nežni...
i onda su sve tri kopče ukonjene, ali zaostala su ta dva končića u dubljim slojevima tkiva. oni pružaju poslednji otpor. Poslednji Končići.
i onda sestra uzima pincetu i zariva je u ranicu. dole, do tih dubljih slojeva. tako istisne još onog sosa, a bol se pojača. aj-uh-jaj. a ona nikako ne uspeva da izvuče končiće. duboko su jebiga. rilja po toj ranici, bez efekta. samo neki bezefektni bol... ali ta saosećajnost u pogledu... to grubijansko boksersko lice toplih očiju... u njima se ogleda neka nemoć, ali - prijateljska.
- a jel te ovo mnogo boli? - pita Laura.
- pa možda malkice.
- to teget možda nije končić, nego trag boje koju je končić ispustio. doktore! - kaže sestra.
- molim?
- dođite ovo da vidite!
čuje se šuškanje novinske hartije, škripanje stolice, struganje klompi preko poda ambulante. zatim se pojavljuje doktor; ruke u džepovima mantila, podignuta kragna. prilazi krevetu i nadnosi se nad ranicu moćno i autoritativno, ali odsutno, kao neki smoreni orao.
- sve je to u redu, sestro, samo nastavite.
zatim se doktor vraća novinama, u sobu za prijem. široka leđa i podignuta kragna što zaklanja potiljak. ode da overi rubriku o feng-šuiu, modi ili tako nešto. sestra ponovo uzima onu pincetu i riljka još malo.
- jel te boli?
- pa možda malkice. i vadite mi sve te končiće odatle, nemojte da ostane neki unutra pa da se zagnoji!
Zdravko je morao to da im podvuče. iz nekog razloga, sestra i Laura bile su spremne da odustanu. valjda neki zamor. i kod Zdravka je nastupio zamor. odustao bi i on, samo da taj prst nije bio njegov. ili Laurin...
i nekako uspevaju da izvuku i preostale končiće iz dubljih slojeva. uz malu pomoć milostivih sila. i svima je laknulo. sestri, Lauri, svima. čak su i spontano poludeli malo.
- tra la la! u jeeeee! - infantilna reakcija, ali šta ćeš. valjda oslobađanje od nekog stresa. i tako ordinacija na trenutak biva pretvorena u obdanište.
doktor meditira nad svojim novinama, tamo, u sobi za prijem. to je u redu. pristup za koji postoji plodno tle:
"svaka žena obožava fašistu,
čizmu u lice,
zversko srce Zveri kao što si ti".
eto kako je to fino objasnila Silvija Plat. ta žena napisala je neke veoma, veoma lepe pesme pre samoubistva. eno je gore njena fotografija. to je ta balerina što sedi na tom kamenom zidiću, i drži kucaću mašinu u krilu, i čita pesmu, i podseća na cvet iznikao iz nekog mraka kroz pukotinu svetlosti.
a Silvija je samoubistvo izvela tako što je stavila glavu u plinsku peć. to je uradila, kažu, zbog svog muža, Teda, engleskog pesnika minornog značaja. Ted je bio zgodan dasa i pisao sve te loše pesme. i sedeo i listao The Times, i muževno izgledao, i kulirao potrebe Silvijinog bića. i eto.
nakon poučne digresije, ponovo smo u sobi za zahvate. dobro, gotovo je i svi mogu da odahnu. sestra previja Zdravkov prst. preko zavoja lepi flaster i višak odseca makazama. obaveštava ga da dan ili dva tim prstom neće moći da svira harfu.
- a bendžo?
- e, to možeš, ali samo nežne hvatove!...
sestra pozitivac. Zdravko izlazi iz ordinacije kroz sobu za prijem. prilazi šalteru da podigne zdravstvenu knjižicu i plati participaciju.
tu počinje da mu bude muka. sve mu mutno pred očima.
ona jutarnja nes-kafa sa mlekom i fruktozom. njiše se u želucu. oseća se loše. ali baš loše.
neka reakcija organizma na odsustvo Laure, verovatno. ili zakasneli odgovor na rastanak od roze Ive iz čekaonice.
plaća participaciju i uzima zdravstvenu i izlazi na vazduh.
udiše ga. prija mu, tako svež. stabilizuje ga. život se vraća u Zdravka kroz nozdrve i pluća.
iza oblaka nad Prvomajskom ulicom probija se sunce. topli zraci padaju na mokri trotoar, na opalo lišće ispred zgrade poliklinike, na vatrogasni dom, na Zdravkov potiljak. izgleda da se ipak neće onesvestiti. posebno ne sada, kada je granulo sunce na njegov potiljak. silazi do ivice kolovoza. gleda levo i desno, proverava nailazi li neko vozilo. ide jedan autobus 15. udaljenost od oko sto metara. Zdravko odlučuje da može, da je dovoljno bezbedno. prelazi ulicu. da prošeta zamunskim parkom, dok se organizam još malo ne sabere.
mrtvačev spisak novogodišnjih želja
dragi deda mraze, evoi ovako:
potreban mi je neki osunčani prostor sa dovoljno mira i čistog vazduha.
i da ima malo zemlje preko tog prostora, da može da se posadi poneka ruža, stablo kajsije ili grm borovnice.
i dobro bi došlo neko jezerce u okviru tog prostora, da služi kao kutak za yogu, tihovanje, i kontemplaciju.
eto, to će biti dovoljno.
a muziku, i bliska bića i stvari, ja ću sam dovući u taj prostor.
još 4 načina da se malo stabilizuješ kada stvari sa devojkom odu dođavola
04.
kada stvari sa devojkom odu dođavola, uvek možeš da probaš da se stabilizuješ u zagrljaju nekog brižnog dase. ako si pritajeno/latentno sklon osobama istog pola, ovo je možda zgodan trenutak da se to dogodi. u tim danima i noćima obeleženim bolom, nakon raskida sa devojkom, stići će i taj mali Intenziv, taj bljesak samospoznaje. i to će pomoći da se neke sklonosti (skrivene i neskrivene) ostvare ili da ih postaneš svesniji. u redu, ali kako konkretno da utvrdiš da li si latentno/pritajeno sklon osobama istog pola? pa, evo probaj ovako: ako povremeno, tokom spavanja, imaš REM faze u kojima dolaziš u implicitni ili eksplicitni erotski dodir sa drugim muškarcem, to znači da verovatno jesi. a ako nemaš takve REM faze, to i dalje ne znači da nisi (nego možda samo znači da se, kada se ujutru probudiš, ne sećaš baš svega što si, te noći, sanjao). drugim rečima - dok ti se ne dogodi, ne možeš da znaš ako već ne znaš.
u suštini, bez obzira na svoje skrivene i otkrivene sklonosti, čovek ne treba da prestaje da pokušava i traži neku harmoniju. oko nas postoje stvari, fenomeni i bića koja su tu da naše živote oboje toplim tonovima, a i mi njihove. nažalost, mi tih bića/fenomena/stvari često nismo svesni. ili ih jesmo svesni, ali ih odbacujemo iz ovog ili onog trulog tripa/obzira/dogme/tabua/norme. i kad počneš postojano da negiraš zovove svog bića (dok te to biće kandžicama grebucka iznutra), budi oprezan: to bi moglo značiti da si podlegao uticaju mračnih sila. roditelji, obrazovni sistem i okolina su tu da te adaptiraju u - metaforički govoreći - organizam na koji su zakačene sisaljke dok on rasplinut pluta u mlakoj sluzi. nešto kao u onom filmu Matriks, sa Kijanu Rivsom u naslovnoj ulozi. znači, ako si u fazonu da i dalje budeš adaptiran (i isisavan kroz cevčice) - onda ništa. u protivnom, u redu je sve pokušavati, pa i potražiti duševni mir na mestu na kome ga tvoja dresirana svest danas možda najmanje očekuje. Buda je, recimo, našao nirvanu (i puno više od toga) pod smokvom. Pitagora je držao naučna predavanja domaćim životinjama. jebiga, svi smo mi, u ovom životu, na ovaj ili onaj način, zarobljeni i polu ludi (half insane). i samo se postavlja pitanje koliko ćeš snažno da treseš svoj kavez.
05.
probaj da ne sklizneš previše u neko samosažaljenje ili autodestrukciju. veće doze samosažaljenja imaju smisla jedino ako si talentovani umetnik, pa hoćeš još malo da nategneš duh, taman do granice prskanja, ali ne preko toga. to valjda pomaže da tvoj kreativni čin bude uspeliji. mnogi veliki pisci/kompozitori živeli su u konstantnoj napetosti, stalno na prelazu iz svetlosti u tamu. i onda ovoj vasioni podarili neke fine knjige/kompozicije koje će, bogami, potrajati. a autodestrukcija je romantična, i u redu je do izvesnog mesta. problem nastaje kada se ne zaustaviš na vreme. pa ostaneš oduzet, savladan, bez mogućnosti da sediš u toploj travi, žmirkaš u sunce, šetaš Ušćem, pa čak i obavljaš najosnovnije fiziološke funkcije. i šta, u tom slučaju, sa svim tim nizom (živahnih) impulsa i htenja, sapetih u jednom telu suštinski nemoćnom da ih realizuje? zadaviti ih? ili, recimo, ležiš u nekoj mentalnoj instituciji diskonektovan od stvarnosti. zamisli to: ti, i tvoje vrišteće ludilo, i tvoja nesanica, i ta duga bolnička noć, stisnuti u istoj lobanji. ne znam... ne treba ti to, jebiga.
06.
kada stvari sa devojkom odu dođavola, probaj da što manje govoriš o njoj u bilo kojoj prilici. ne pričaj o njoj svojim prijateljima. ne pričaj o njoj svom dežurnom ramenu za plakanje. ne pričaj o njoj svom guruu, ni svojim papučama, ni svojim ružama u bašti, ni svojim zidovima sobe. jer, svaki put kada pričaš o toj devojci, u vazduhu oko sebe stvaraš iluziju njenog prisustva. a ako si dovoljno osetljiv, ili imaš prebogatu maštu kao Nikola Tesla ili Kafka, onda taj vazduh oko tebe počinje da poprima njene konture, mirise, pokrete, pa čak i povremene kikote. a ta devojka, i njena silueta svuda u tom zraku oko tebe, to ti stvarno ne treba u ovoj fazi života, kada si u autu, i pokušavaš da uspraviš dupe, i kreneš napred, ka novim bićima. dakle, kada te neko upita - "hej, a šta se dešava u pogledu te devojke XY?", samo mu kažeš - "šefe, zaista ne mogu da govorim o njoj..."
07.
postavlja se i ovo vrlo važno pitanje: kada stvari sa devojkom odu dođavola, koju muziku da izabereš da ti svira, a da to nije posmrtni marš? pa, što više gledaj da slušaš antidepresante brzog tempa. oni stvarno fino bluruju bol. recimo, melodični death-metal, i sastave kao što su Dark Tranquillity, In Flames, Death, At The Gates, pa čak i nešto umerenije varijante kao što je, recimo, As I Lay Dying ili rani Voivod. pohrani u mp3 plejer kompilaciju navedenih sastava i preslušavaj to u shuffle i repeat modu nekoliko dana. to bi trebalo malo da ti razmrda dupe, i da ti postane bolje. ako ti posle toga ne postane bolje, onda, plašim se, šefe, da to kod tebe nije u pitanju lovesuffering, već, jebiga, neki ozbiljniji duševni poremećaj.
isto tako, probaj da izbegavaš numere sporog tempa, posebno izvođača kao što su - Muse, Tool, Tom Baxter, Nick Drake, Đoka Balašević, Camel itd. to su sve okej likovi da ih čovek sluša u regularnim okolnostima, kada je u plus modu. sa druge strane, veoma su opasni kao tzv. pospešivači bola, i uz njihovu pomoć veoma se lako sklizne u još dublju lovesuffering traumu. znači, nikako ne konzumirati numere nalik ovoj:
disclaimer: autor ovog unosa namerno nije hteo automatski da startuje reprodukciju klipa. numera Toma Baxtera je pretužna, a autor ne želi da podgreva bilo čije mračne intencije o suicidu. autor danas dovoljno pati što nema moć da daruje Život, praveći male bebe sa jednom finom curom, poreklom iz tog grada sa zapada Srbije. ipak, to su okolnosti na koje ovaj autor ne može da utiče, isto tako kao što se ovaj autor ne može ovaplotiti u svetlosti svih zvezda kroz ljubičasti bljesak. ali zato, i te kako se može uticati na parametre koje daješ youtube embed objektu; na parametre, kojima mu, između ostalog, kažeš želiš li ili ne da se taj video-klip automatski startuje prilikom učitavanja tvoje web-stranice u čitateljev browser. i tako, ako već ne može da daruje Život kao što nam Život daju Kiša ili Kiseonik ili Sunce, autor isto tako ne želi da bude - metaforički govoreći - sluga Smrti i nju promoviše/seje kroz ove unose. he thinks it's fair enough.
još 2 načina da se malo stabilizuješ kada stvari sa devojkom odu dođavola
02.
redukuj kafu i cigare. obrij se, odspavaj, odmori se. ublaži petljanje svog ega. danas su individue bele rase hiper-fascinirane sobom i zato je, među bićima te rase, Plemenitost gotovo iščezla a kulminira Otuđenje. i tako, većina akcija i reakcija tog modernog belog čoveka, bazirana je na peglanju svog prenaglašenog Ja. tako je u politici, tako je u književnosti, tako je u blogovanju, tako je u ratu, tako je u sportu, tako je u smrti, tako je u ljubavnim vezama. a što je više taj prenaglašeni ego isprovociran, reakcija je dramatičnija.
dakle, probaj da se tvoj propali ljubavni pokušaj sa tom devojkom ne razvlači kroz vekove. onaj deo tebe, istinski zadužen da voli, verovatno je završio sa patnjom i poslao je u zaborav. samo taj tvoj ego te i dalje vuče unazad, ili na dno. i hoće objašnjenja/motive/krivca/podršku/itd. sve to treba ublažiti. to isprovocirano, prenaglašeno, osvetoljubivo Ja. ublažiti. to Ja, pomalo besno i naduveno kao da su ga izujedale ose. ublažiti. pa i jesu ga izujedale, jebiga, ego se izobliči upravo na taj način (naduje se) kada ga neko čačka gde mu se ne dopada. UBLAŽITI. ako ti se ne sviđa ta reč - ublažiti - evo ti alternativna - zatomiti. znači, biraj: ublaži, or zatomi.
i tako, kada stvari sa devojkom odu dođavola, ti onda tako tuguješ stondiran po uglovima sobe, a u suštini, tu neretko ima sasvim malo stvarne tuge tvog osećajnog bića. veliki, možda najveći, deo tog neprijatnog osećanja prisutnog u tebi (kvazi-bola, ili još bolje - sinti-bola) dolazi od popaljenog ega. a bitnu količinu sinti-bola generiše tvoja prenadražena mašta. to su osnovna 2 krivca za prilično komatozno stanje u kome se trenutno nalaziš. stoga, šefe, redukuj kafu i cigare. obrij se, odspavaj, odmori se. i ublaži/zatomi sve što treba, pa vidi hoće li ti biti bolje.
03.
budi oprezan sa pićem, ma koliko dani i noći bili bezizlazni. alkohol je predobar supstrat za bujanje teskobe. malo alkohola možda pomaže da se uklone neke mentalne barijere koje su pod kontrolom volje, ali granica umerenosti lako se pređe. a jednom kada uskočiš u taj - metaforički govoreći - noćni voz, ne izlazi se lako iz njega, jer ime mu je - pakao-ekspres... a i da iskočiš iz tog ekspresa dok je u pokretu je zeznuto, jer ti se sve izvan njega čini kao opasna, rasplinuta, hučeća pomrčina (što je, naravno, rezultat stanja izmenjene svesti usled intoksikacije pićem). i ti onda samo želiš da ostaneš unutra, sa svojim prijateljem - bocom.
a ako si povodljiv/romantičan/fragilan/preosetljiv tip, verovatno znaš da si posebno podložan uticajima svih sila, pa i alkohola.
isto tako, kada popiješ, svaka tuga se nezdravo uveliča, pa i ljubavna. tako da, nakon nekoliko čaša vina, ili 4-5 piva, ili decilitra votke, taj relativno snošljivi šimpanza tuge, u tvojoj uobrazilji poprima dimenzije orangutana tuge ili nekog stvorenja slične snage. i ti onda - metaforički govoreći - mnogo lakše budeš demoliran/izujedan (tugom), ili bacan u zidove svoje sobe. stoga, budi oprezan sa pićem.
01. od 99 načina da se malo stabilizuješ kada stvari sa devojkom odu dođavola
kada stvari sa devojkom odu dođavola, tebe obuzme neko razumljivo mrtvilo, a interes za život se minimalizuje. ipak, mora se nekako gurati napred i kroz tu pustu golet, u potrazi za stvarima, pojavama i bićima koja će te grejati. pa tako, u ovom i narednim unosima sledi 5-6 od 99 predloga kako da se malo stabilizuješ. okei, znam da si stondiran i da će ići teško. ipak, ako čitaš sve ovo, to znači da i dalje možeš da mrdaš očima. a oči su ogledalo duše, a duša je ogledalo nebesa, a nebesa su ogledalo vasione. sledstveno, i dalje imaš potencijal da poljuljaš vasionu. prema tome:
01.
probaj da se pokreneš iz utučenosti/ravnodušnosti kroz niz jednostavnih, malih podviga.
recimo, skuvaš šolju čaja. opereš sudove deterdžentom i toplom vodom. pospremiš trpezarijski sto.
sedneš u svoju fotelju u 23:44, i spustiš šolju na podmetač od plute, i spustiš dlanove na rukohvate.
i onda sediš u toj fotelji, dok 23:44 prelazi u 23:45, kraj šolje čaja, nedaleko od te hrpice čistih sudova i tog pospremljenog trpezarijskog stola.
dva rana unosa i dve fine četvorke
u redu, zaređalo se sa ovim pesmama i možda je red da presečemo. dakle, stavljam pred oči čitaoca ponovo prozu, i to ne jedan tekst nego - dva. u pitanju su pismeni iz osnovne. jedan o novogodišnjoj želji i drugi o najvažnijoj figuri u našim životima. a upravo tih dana kada su nastajali ovi pismeni otkrivao sam sve više i više sastav Iron Maiden, i prevodio njihove tekstove sa engleskog i bubao ih napamet na oba jezika. nisam siguran koliko se uticaji tih tekstova (pretežno basiste Mejdna, Stiva Harisa) mogu uočiti u ovim ranim pismenim zadacima, ali u svim kasnijim veoma su prisutni.
i tako, možda se neki čitaoci-mališani ili neki children of the damned kojima nedostaju ideje, ovajde od ovoga. kao što se vidi, solidno sam kod učiteljice prošao sa njima, dve fine četvorke, kao što sa svojim sastavima i danas solidno prolazim. eto, ta dva pismena iz srpskog, i te dve lepe četvorke, bili su samo uvertira za ovaj ples, danas. drago mi je što je moja majka sačuvala te pismene, i ja ih, nakon njene smrti, otkrio u kartonskoj kutiji pohranjenoj u podrumu kuće u kojoj sam živeo. taj podrum je uvek bio čudno mesto sa najmanje dva lica. u nekom periodu bio bi samo prašnjava i mračna i sablasna i prezrena ostava za uspomene i dranguliju, a u drugom - toplo i prijatno i ušuškano i mirišljavo mesto u kome sam prvi put u životu vodio ljubav. i tako, širu priču o prevođenju tekstova Mejdna i podrumu sa najmanje dva lica možda je bolje ostaviti za neku drugu priliku, kada noći budu samotnije i duže a dogovora sa prijateljima manje. u međuvremenu, evo ih ti pismeni:
MOJA NOVOGODIŠNJA ŽELJA
Uskoro će Nova godina i počeće da pada prvi sneg. Voleo bih da za vreme novogodišnje noći pada. To bi bilo lepo. Da prvo jutro 1981. osvane zavejano i belo.
Moja želja bila bi da za Novu godinu dobijem skije. Da izađem na padinu i da se skijam. Da uživam u snežnim lepotama. Kada bih dobio skije mogao bih da se zabavljam. Dosadilo mi grudvanje i sankanje i pravljenje Sneška. Ustvari imam ja već jedne skije, ali one su drvene i stare. Ne mogu da idu brzo.
Eto to je moja najveća novogodišnja želja i ako dobijem skije biću srećan. Osim ove nemam više velikih želja iako uvek može da se nađe neka mala.
novembar 1981. (pismeni, ocena 4-)
S NJOM MI JE NAJLEPŠE
Majka. Ta reč je za mene najlepša. Ta reč zvuči kao pesma slavuja. Ona me ohrabruje. To milo biće uvek bdi nada mnom. Taj majčin topao lik nikada se ne može izbrisati. Lik koji se smeši. Lik koji sa mnom deli sve radosti, sve bolove, sve jade. Kada sam tužan, ona me hrabri. Kada padnem u blato i isprljam pantalone, ona se brine da sutra u školu opet dođem čist. Kada se radujem nekoj petici ili snegu ili suncu, ona se raduje zajedno sa mnom. Majka bi dala život za mene. Odrekla bi se svake haljine ili karmina samo da meni bude dobro. Kada sam daleko od nje, osećam ljubav. Bez nje mi je sve prazno. Kada je sama, moja mama razmišlja: “Šta li sada radi moj sin? Da li mu je dobro? Jedva čekam da ga ponovo vidim i zagrlim i poljubim!” Onda joj oko ispusti suzu i ona lagano sklizne niz mamin obraz. Pored nje mi je najlepše. Ona mi je najdraža osoba na svetu. Drag mi je njen lik: mala, mila, lepa i uvek nasmejana. Kada nešto pogrešim ili dobijem jedinicu, uvek pričam sa njom. Njen mio i nežan glas me tada ohrabruje i teši. I sve ovo dokazuje majčinu čednost i nežnost i da je s njom najlepše.
maj 1982. (pismeni, ocena 4)
eto. nadam se da su čitaoci uživali i u ovim ranim unosima malenog Krepkog.
nežna pesma
te sile blagosti
što
bluruju bol i
svetlucaju i struje i kikoću se u fluidnom oblačku
preko njenih kolena, listova i laktova.
i što dolaze da stave tačku na
neki od teških perioda izolacije
iz kojih neretko izlaziš poludivalj.
i što te izvode iz tvog mračnog ekvilibrijuma i
čine da noći, ljudi, zgrade, moderni pesnici, hidranti -
izgube sterilnost, odbojnost,
grubost.
i što ti pružaju živu iluziju
tvojih dlanova stopljenih sa suncem.
te sile
što
svetlucaju i struje i kikoću se u fluidnom oblačku
preko njenih prekrštenih nogu.
sile blagosti, neodustajanja;
sile
što
te vuku i podižu i nose
iz zagrljaja smrti, kroz vatru i zidove i led -
do
mira tople sobe, pića u tvojoj levoj ruci i
prisustva tih svetlucavih kolena
u sofi, pored
tebe.
ti asocijalan?
ne.
samo su tvoje društvene potrebe
delikatnije od
gomilinih.
takvog te oblikovale ove i one sile.
stoga se kloniš svih socijalnih
dešavanja koja te - ako si dovoljno čest posetilac - mogu
gurnuti u
ludilo.
radije ostaješ u sobi i slušaš
kapljanje česme, ili šetaš mirnim stazama oko
Ušća.
topla tama, trava i drveće znaju više o tebi od
bilo koje ekipe iz noćnog kluba ili paba.
a kad naiđu odgovarajuća bića,
ti postaješ
primer
društvenosti.
naravno, takva bića
ne nailaze baš često pa
najveći deo vremena provodiš među zidovima,
uz muziku,
analizirajući svoja stopala ili šare na tepihu, ili
tražeći prijatelje u biljnom i životinjskom svetu.
prema tome:
možda jesi rezervisan,
distanciran,
čudan,
melanholičan, preosetljiv itd. itd.
ali asocijalan -
ne.
mrtvačevo jesensko proročanstvo
dok smrt gviri kroz satenske draperije i
dani postaju sve kraći,
mračne spiralne stepenice vode ka tebi i
od tebe.
i nisu svi cvetovi purpurni,
i nisu svi koraci nečujni,
i nisu sve namere plemenite,
i nisu sve noći nadahnute
ali
ima ih.
i u nekoj od tih nadahnutih
spasonosnih noći, ustaćeš iz fotelje,
zaurlaćeš i potrgaćeš tu ljušturu sa
sebe. upekle delove, srasle sa tvojim tkivom, nećeš
baš moći da sljuštiš - za sada.
ošamućen
delirijumom hrabrosti i bola oteturaćeš
u kupatilo. uključićeš silajicu nad lavaboom,
i staćeš pred ogledalo. i podići ćeš
šake ispred lica i analiziraćeš neko vreme
svoje stvarne prste, i svoje stvarne dlanove, i svoje
stvarne spoljašnje strane šaka, i
svoje stvarne nokte.
i zatim ćeš otcepiti nekoliko listova rolne toalet-papira i
njima obrisati zaostalu sluz sa
čela, brade, obraza.
i ući ćeš u kadu da spereš sluz i sa ostalih delova tela,
i voda koja će oteći u slivnik biće grimizna, i
gusta, i hladna, i konačna.
i izaći ćeš iz kade a
tvoja stvarna koža biće ružičasta, nežna i osetljiva na
dodir. kapljice vode
sa nje moraćeš da
uklanjaš pažljivim tapkanjem peškirom,
bez trljanja i drugih grubih pokreta
da je ne bi ozledio.
ona ljuštura će i dalje
biti tu
moći ćeš je videti krajičkom oka kroz
otvorena vrata
kupatila
kako leži
u polutami sobe pomalo
pušeći se
opletena sjajnom paučinastom sluzi
kao košuljica osmog putnika.
javiće se misao o
krajnjoj odvratnosti tog
objekta.
oprezno ćeš je pokupiti vrhom metle i
spustiti u wc šolju i
zgrožen
pustiti
vodu.
i wc šolja će se
naravno
zapušiti jebiga.
coknućeš i udahnućeš i izdahnućeš i zakolutaćeš
očima.
potom ćeš
navući na sebe nešto odeće, i
izaći iz stana, i zaključati vrata i
nehajno prošetati
svoja stvarna stopala kroz mirnu jesensku noć
dok negde drugde smrt i dalje gviri kroz satenske draperije
a mračne spiralne stepenice
vode ka nekom drugom i
od
njega.
januarska ljubavna pesma
devojka tamnih očiju i rumenih obraza
stoji za svojom pijačnom tezgom, vaga ti šargarepu, a
potom i cveklu.
posmatra kazaljku na
vagi, ubacuje u kesu još poneku manju krtolu da bude
tačno kilogram. prsti su joj modri od zime.
"evo tačno kilogram", kaže. iz usta joj
izlazi para.
"cvekla, i ova šargarepa, to ti je sve zajedno 130 dinara."
otvaraš novčanik i vadiš novčanicu od 500 dinara.
pogledi vam se susreću
preko te tezge
pita te:
"a jel nemaš ništa sitnije?"
prebireš još malo po
novčaniku
"pa, ne"
"pa dobro, šta da se radi"
pruža ruku da uzme novac
potom ti
vraća
kusur
ti preuzimaš kese.
na vrhu nosa visi joj kapljica vode, a
tamne oči su suzne - hladno
je i najverovatnije je prehlađena.
uzima papirnatu maramicu iz džepa jakne i
istresa nos
dok
ti
pakuješ svoje povrće u zembilj.
"ćao", kažeš i mahneš joj.
"ćao", kaže ona i odmahuje ti. među prstima
drži papirnatu
maramicu.
okrećeš se i
odlaziš.
odmakneš se metar-dva
od tezge, čuješ
iza svojih leđa -
kinula
je.
volim te...
Sanja K. i Nenad U. sede u toj staroj zelenoj sofi, u
kući Nenadovih mrtvih roditelja.
pijuckaju neko crno vino u polutami dnevne sobe,
slušaju američki sastav Dream Theater i uglavnom ćute.
Nenadov dlan leži položen preko Sanjine butine, a Sanja
škaklja Nenada po vratu i potiljku mekim pokretima svoje leve šake.
povremeno se kucnu čašama, namignu jedno drugom ili se
poljube.
na tepihu leže prevrnute Sanjine sandale i
Nenadove sebago cipele. iz papirnate kese položene na stočić kraj sofe
izviruju narandže, nekoliko limuna, pa čak i jedan mango.
a tu je i žuti mačak, sklupčan na ponjavici ispod fikusa. mačkovo
ime je Macko.
"da li me voliš?"
"normalno."
"a koliko?"
"pa dosta."
"šta - dosta?"
"pa volim te dosta."
"mnogo ti to suvoparno."
"Flober je rekao: iza velikih reči obično stoje osrednja osećanja. prema tome..."
"pusti Flobera. da li me voliš?"
"volim."
"pa koliko?"
"pa puno."
"jel može to malo slikovitije?"
"ali Flober je rekao..."
"ma jebeš Flobera. hoću da znam da li me voliš?"
"volim."
"suvoparno mi to. daj neki dokaz!"
"šta?"
"dokaz! da vidimo kako me voliš!"
"e pa, dobro. evo ti dokaz!"
"ej, šta to radiš?"
"očigledno je: ljuštim ovaj jebeni limun."
"pa šta ćeš sa tim?"
"pa da ga pojedem. da bi bilo slikovito."
"uh pazi, vidi kako prska sok."
"pa limun je, jebiga. mora da prska. šta da radim sa ovom korom?"
"otkud znam, smuljaj je negde. i šta ćeš sad, stvarno da pojedeš taj limun?"
"normalno. volim te. i gledaj sad kako ga jedem."
"uh, polako. mora da je gorko."
"grejpfrut je gorak. limun je kiseo."
"a da. pazi, sve ti se cedi i curka sa strane. jel puno gork... kiselo?"
"ma samo ignorišeš to kiselo i furaš dalje."
"i pojede ga ti jebote."
"jedan limun manje, to je sve. a sad ću da pojedem i ove druge."
"ej, nemoj druge, da nam ostane neki za limun-tortu!"
"šta ćeš, da nam praviš limun-tortu?"
"aha. makrobiotičku..."
"jebeš limun-tortu, hoću poljubac."
"e pa, Sanja, stvarno si nemoguća."
smeško
prepodne je sunčano i svetlo i Ana
sedi na klupi u parku i tipka sms.
privodi poruku kraju i iza poslednje rečenice dodaje i onog smeška: :).
ne želi da povredi Jocu.
u mnogo čemu su na istim talasnim dužinama i
stoga bi volela da ostanu u kontaktu i da njihov odnos
možda postepeno evoluira.
za to vreme, Joca sedi u svojoj sobi, za računarom,
i igra strategiju Heroes of Might And Magic IV
a njegovo lice, zagledano u TFT monitor,
daleko je od onog srećnog lica koje ga je krasilo
sve do nedavno.
dok pomera miša preko sunđeraste podloge zagledan u ekran,
misli se u roje i gomilaju i nije ih moguće
odagnati snagom volje.
"jebiga. postoje razni modeli odnosa između
dva ljudska bića, i postoje prepreke, i postoji ili ne postoji
naš potencijal i rešenost da te prepreke
savladavamo.
pa i kada savladaš sve prepreke
sačeka te konačna i nesavladiva prepreka - smrt -
da podigne ruku i kaže ti - ok, to je to, nema dalje..."
"verovatno se tušira ili igra neku igricu na kompu", pomišlja Ana i
ponovo čita ceo sms, trudeći se da uoči
dvosmislena mesta podložna maštovitim tumačenjima
koja, u ovom trenutku, ne trebaju nikome.
pa, nije da ih nema. ponešto od toga
može se tumačiti i
ovako i onako.
"pa kako sad da mu pustim ovakav sms?"
Joca i dalje čkilji u svoj ekran,
mehanički prevlačeći miša preko sunđeraste podloge.
neznatno ječi, a u grudima je prisutan osećaj kao da mu
nešto steže srce u
stolarskoj stegi.
"koji košmar, jebiga..."
a na klupi u parku,
koristeći taster "bekspejs",
Ana briše skoro celu poruku
(ipak ostavlja onog smeška na kraju)
i zatim selektuje opciju
"pošalji".
summertime november
go back to poetry,
and catch some sunday sunshine
and meet one nice little girl
and make that nice little girl fall in love with you
and your living
in november will be
enough
easy.
first man on the Mars
hi. this Otprf again. how are you? not nice?
lovesuffer demolitions you, so you lotcry in the corners of your room?
oh...
so. hey. look. Otprf also lovesuffers. he cryed last night. a small.
but this smallcry was not in vain. a new song came out during the proccess.
she goes like this:
FIRST MAN ON THE MARS
it is year 2045.
NASA finally build a flying saucer capable for expedition to Mars.
so the World Cosmical Comitee (WCC) organized worldwide
lottery to select a human-beign which
will put his foot on the red planet in the name of the whole mankind.
so, that special saturday night,
among billions of others,
WCC took-out from the drum OTPSECRLBHG's name
(OTPSECRLBHG is acronym for: oh that poor sad-eyed creature recenty left by his girl).
and they send OTPSECRLBHG an email and asked him
if he wants go to Mars.
and OTPSECRLBHG was confused.
he was just a regular guy. so why would he go to Mars?
but he answered - he go:
OTPSECRLBHG would do anything to throw-up his ex-girl's love.
and he's reasoning was like this:
if he go on Mars,
he will become famous and
lot of girls and womens will get crazy about him.
and than - maybe, just maybe -
his ex-girl come back and starts love him again...
so he said he go. and he walked to WCC science-exploring center.
and scientists made some health tests on OTPSECRLBHG's body.
they tested his urine and his
testicles and his vital neurological functions.
and they tested the quality of his tooths and
meassured dimensions oh his prostata and
tested his glycemic index and checked the levels of all kind of shits
but that stupids didn't check his relation status.
and his relation status was fuckin disaster as we saw.
that beautiful girl with brightest suns in her eyes just left him.
so WCC put OTPSECRLBHG in the flying saucer and send him
to orbit.
and than, for some time,
the NASA saucer advances toward planet Mars
with OTPSECRLBHG inside,
through the dark space full of unexplored worlds.
and the whole mankind follow this event over the small screens.
and the flying saucer than lands on the red planet.
so OTPSECRLBHG gets out and
jump into red nonoxygen nongravitational space.
and he puts his foot on a dusty wasted surface.
and the whole mankind is witness how his
foot touches that red dusty martian soil.
so after that
OTPSECRLBHG, in astronautic suit, bumps aroung through
the red wasteland.
so he bumps, and bumps, from this point to that point
for a few minutes. but memories wake-up and
OTPSECRLBHG recalls that he and his ex-girl had a lots of
nice latenight chats on the subject of Mars.
whole nights of talking and joking about planet Mars.
"the planet Mars is within us. within you and me, baby", they
would happy conclude and then smile together.
so
OTPSECRLBHG and his ex-girl were
kind of
marsconnected.
but now
when the relation was over
this whole Mars thing
bringed back only some
unberable
extremely hard to handle
emotions.
so the OTPSECRLBHG starts to feel sick.
he misses his baby.
his stomack turns and his chests burns and his heart is tearing apart.
lovesuffer demolitons him once again
in the middle of that fuckin red wasteland.
so he sits on some big red rock and
take off the scafander from his head and
put palms over his face and
put elbows on his knees
and starts to yell on all voice - what a nightmare! why she DID this? WHY? -
and than weeps
and cry
while his austronautic suit trembles
in that red nonoxygen nongravitational desert
with all these unexplored worlds
blinking in the darkness
above.
|
